Фантазија о љубави

Извор: Викизворник
Фантазија о љубави
Писац: Милорад Митровић





        
Фантазија о љубави

   У љубави слаткој заносно се снива,
А и сан се чини ко истина жива...

   Цар је био неки у времена стара,
Па је имô ћерку несравњена чара.

   За њом плану срце и старо и младо,
И већ многи витез ради ње је страдо;

   Наста љута борба у завади врелој,
И синуше сабље по држави целој.

   Да то једном спречи и поредак створи,
Цар озида кулу далеко у гори,

   И ћер своју лепу, што му покој гони,
Он затвори тамо и од света склони.

   Пролазише дани. После сужне моме
Нестаде и куле, и на месту томе

   Још осташе стене. И о прошлом добу
Једна прича оста кô жижак на гробу.

   Кроз векове многе и колена људи
Та је прича ишла, да сећања буди,

   И млађани пастир, чист кô дан кад сване,
Ту је причу чуо и она га гане.

   Заигра му срце за минулим днима,
А машта их створи и опи га њима,

   И на сан му дође робињица лепа
И крену му уздах, који груди цепа,

   И срце му узе. Са раном у груди
Дању, ноћу сада он развалом блуди;

   Нит' за село мари, ни за друге моме,
Робињицу сања и гине за њоме.

   У шумору лишћа њене речи слуша,
Над цветићем шапће: „Ти си њена душа."

   Њену песму чује, кад певају тице,
У осмеху зоре њено види лице;

   „Је л' међ' вама она?" са звездама збори,
О њој прича њему и поток у гори;

   Подиже се духом до висина плави",
Спрам месеца чека, да се она јави;

   Непрестано тако, а кад клоне нада,
Над развалом старом он с јауком пада.

   То трајаше дуго. Али једне зоре
Престадоше јади, што га тол'ко море;

   Блед и мртав лежи под стенама грубим,
Ал' ки да му усне и сад шапћу: „Љубим!"



Извор[уреди]

  • Милорад Ј. Митровић: Песме, СКЗ, Београд, 1910, стр. 62-63


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Митровић, умро 1907, пре 117 година.