Фабрички димњак у пејзажу и канибалац чекајући новорођеног
| Фабрички димњак у пејзажу и канибалац чекајући новорођеног Писац: Растко Петровић |
Претворио је гле, сав труд у густу песму, небу,
И као кроз трубу димњак
Однесе моју екстазу у облаке и над санџаке;
Али ко пева о хлебу, о рубини и о хлебу!
То доле играју радници и певају витлови у реци,
И певају у трбусима жена месеци:
Будућих јунака за цео свет, о хлебу од један до девет:
И ја сам млад,
И тебе рад,
У ње је цвет!
У небо, у облак, у свет! Љубљени гаравокожче,
Та није вајде, гледајући у ту огромну и неумитну ротативу
Засвирај у гајде, у дипле, у зурле - сећаш се! ону песму живу. Хајде.
Засвирај у јареће гајде, па умри!
О слатки брате, засвирај ми виолон,
Свиђа л' ти се Жан Франсоа Вилон?
Та он је умео да буде и лопужа;
Да л' знаш брате, оне тамо са Гружа?
Нека им је од мене завештана прва мајска ружа,
Док попови поје - то је још једино моје - упокој.
А кад војник уђе да се купа, по реци у ноћи
Он и његов коњ
Драга, у које ћу ти време доћи,
Од љубави сам бон?
Кад војник крепки у реку ујаше,
Закуцаће на прозор тад неки смело:
Одшкрини да само протне руку
Па помилује дојку и грло бело:
И зарије се у тебе сав без бола.
Твог оца, радника фабричког, с прстију цури смола
А по мокрим плећима твог младића и тог вранца,
У огледању крећу звездана кола.
Ту међ конзервама је згрчен и један амор хром,
Чије су очи пуне суза са огромних визија
Хоризоната.
Гле, јахач на коњу ком, Милице, сад тепаш именом Марата,
У одећи мокрој свој извеженој шљокицама свода,
Загазиће реку што се зове Историја,
Далеко негде сања Калифорнија.
Кад уђе војник да се купа по реци у ноћи,
Он и његов коњ,
У које ћу ти време доћи: од љубави сам бон?
Од љубави,
У пролеће или у јесен
Смрти димњачке звон чућете;
О баснословном његовом звуку крикнуће све страсти, мржње...
Ко? Декамерон!
Али то није ништа,
О баш то није ништа;
Горе је овако увек везан, као кокош у пилићару:
Сељанка носи у руци живину и смеши се жандару,
Жандар зазвижди песму стару
Пркосећи оџачару. Просјак проси: дај ми пару,
Тако ти очњег вида и љубљене ти дечице!
Веруј драги, ужасно је - манометар - срце моје
Затрептало; и плакало, тако дуго у фабрици.
Па не љуби, кад смрт ти дође, драгану ту на уста;
Ускочи међ витле и међ кајаше,
Дочекаће те ова шума густа,
Као трговца чежњива ускочка чета Радише,
И разнеће то бело тело твоје, тако пуно победа и небесних одсева,
Свим завртњима, крцајући: тад ће из тебе, шкрипећи,
Извући гласне звукове свих поморских напева.
И трбух гле, затегнут као на бубњу кожа,
А у желудцу је једна арија,
Њу слушајући успављује се велможа
У аероплану. Ко пева о хлебу и о глади!
Улицама и крај биоскопа, пред глумицом младић богоради:
Прислушкујући: Из желудца Вам се диже опере неке арија!
Она: О не! о, не! то није од глади;
То шести месец откуцава мој трбух: биће фабрички
радник, а пијаницом ће га звати Скадарлија!
О, па дивна је та Скадарлија!
Два војника крај друма седе,
Говоре о вашкама и о сељанци,
Затим о оном што се не једе
Бар у војсци и железничкој станици:
О кокошци прженој на кајмаку...
Брегови су тако меки, љубави моја велика,
Брегови су тако меки, и река није дубока;
Ма куд да пођемо, будало, багро, иста нас смрт чека,
Иста нас баш смрт чека, крај миле сељанке,
У војсци и железничној станици.
Те никад њеног одлакшања дочекати нећу,
Смрт ће мене најзад растурити сутра;
Умрећу.
Кад?
У хладна јутра.
Два војника крај друма седе,
Па усхићено гледам њина лица млада:
Ко би рекао да ко хуље
Од старице што их примила
Украше осам динара!
А та је жена била тако суморна
И тако стара;
И њој су са усхићењем говорили о пржењу на кајмаку,
Не би ли се преварила да им зготови
Али је старица та тако лукава;
Она не би ни свраку
Приправила тек онако
Олако,
Олако.
Камо л' кокош пржену на кајмаку,
Камо л' звезду да породи
Будућим јунаком за цео свет: све у броју од шест до девет:
Земља је тешка у просторијама,
Вртећи се, дубину заврће у циклон:
Пепео и слама слежу се на дну кроз толико боја,
Дрхће у Зодијаку Орион (ориона без броја);
Толико је тешка, тешка, и то од скора!
Тежи је један Шарло но сва козмичка мора;
Никад њеног порађања дочекати нећу:
Умрећу. Одлакшаће се једним уздахом или смехом,
Откинувши од притиска
Одлетети кроз зрак
Зазвучаће име једне паланке пролетњим ехом
И доћи ће на домак једном детету,
Које бледо
Као васкрснути херој јак,
Узеће је у беле руке своје па спустити у пас;
А један једини воз
Одхуктаће свим правцима у исти час.
Извор
[уреди]
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Растко Петровић, умро 1949, пре 75 година.
|