У споменицу пријатељу Ј. М. М. Х.
| У споменицу пријатељу Ј. М. М. Х. Писац: Војислав Илић |
У часу радости слатке, ил' горке жалости своје,
Кад душа твоја стрепи, кô буром дирнут цвет,
Украси гордошћу себе. За радост и боле твоје
Да не зна овај хладни и бурни овај свет.
Не допуштај - о друже нежни! - у храму душе младе
Да твоје идоле позна лукави људски глед;
Јер ће ти он у безумљу да слатке оскрвни наде
И превратиће радост у горки само јед
Отровом лукавих речи. У мраку и у самоћи,
Кад срце бурно куца и слатки бежи сан,
И сузе и наде своје тамној повери ноћи,
А сутра буди ведар, кô мајски ведар дан.
Слатко је кроз живот проћи и небу вратити оно
Што души дарова небо кад на свет посла нас,
И ведро, спокојне душе слушати смртно звоно
И с узвишеном надом чекати крајњи час.
25. јун 1890.
Извори[уреди]
- Војислав Илић: Лирско песништво, страна 182, 2. књига, Вук Караџић, Београд.
|