У св'јету се наћи не могаше

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


У св'јету се наћи не могаше

У св'јету се наћи не могаше,
што Мехемед Фату миловаше;
мисли Фата узет ће је Мехо,
хоће Мехо, ал' му не да мајка:
Фата своје рухо продавала. 5
Мехемеду говорила мајка:
"О мој сине, д'јете Мехемеде,
ти се прођи Смиљанића Фате,
Фата није рода господскога,
јер у Фате б'јела руха нема! 10
Ти си, сине, рода господскога,
неће т' моћи рода даровати.
Ја сам теби злато испросила,
са Загорја Умихану младу,
милу кћерку бег Филиповића; 15
отишли су по л'јепу дјевојку,
сад се твојим сватовима надам."
Мехо шути, ништа не бесједи,
онда рече својој милој мајци:
"Дај ми, мајко, ачик минтан мави, 20
брзо ми га на телала дала,
брзо ми га на другом гледала,
уздисала, Меху спомињала!"
Даде мајка ачик минтан мави,
оде Мехо тијесним сокаком, 25
испред двора племените Фате.
Пред њег' млада ишетала Фата:
"Камо, Мехо, шећер и јабуке,
што си мене на то научио?"
Мехо шути ништа не бесједи, 30
њега млада заклињаше Фата:
"Живота ти и твога и мога,
кажи мени, што си невесео!"
Мехо каза што је и како је,
у то дође из двора робиња: 35
"Хајде Мехо, тебе зове мајка,
дошли су ти кићени сватови,
да ти скинеш са коња дјевојку!"
Не хтје Мехо да отиђе двору,
Ал' га млада преклињаше Фата: 40
"Иди, Мехо, оба ти свијета,
онога свијета и овог цвијета!"
Тад је Мехо Фату послушао,
па он оде б'јелу двору своме,
кад му злато на коњу стајаше. 45
Младу Мехи говорила мајка:
"Скини, Мехо, са коња дјевојку!"
Неће Мехо да скине дјевојке,
ал' да видиш Мехемеда мајке,
гдје повади дојке из њедара, 50
поче сина проклињати свога.
Ал' се Мехо побојао клетве,
па он скину са коња дјевојку.
Кад је било вечер по акшаму,
вечераше и акшам клањаше. 55
Кад је био вакат од ложнице,
двоје младо у ђердек сведоше.
Да видите гонџе Мехемеда!
Он не скида дувак са дјевојке,
да дјевојци б'јело лице љуби, 60
већ он сједе на шикли сандуке,
па он узе садефли тамбуру.
Ситно куца, танко попијева:
"Мислиш, Фато, мислиш, душо моја,
да дјевојци пули дувак скидам; 65
н'јесам, Фато, живота ми мога,
живота ми и мога и твога!
Мислиш, Фато, мислиш, душо моја,
да дјевојци б'јело лице љубим;
н'јесам Фато, тебе не желио, 70
већ се јунак тобом оженио,
у џеннету, на првом конаку!
Мислиш, Фато, мислиш, душо моја,
да дјевојци русе косе мрсим;
н'јесам, Фато, несуђено злато. 75
Мислиш, Фато, мислиш, душо моја,
да дјевојци црне очи мутим;
н'јесам, Фато, румена јабуко!"
Тада рече гонџе Мехемеде:
"Чујеш ли ме, лијепа дјевојко, 80
Скини мало пули дувак с главе,
Да ти видим лице и обрве!"
Кад дјевојка дувак подигнула,
сину лице кано жарко сунце,
а гр'оце кано мјесечина. 85
Тада рече беже Мехемеде:
"А Бога ми, прикладна дјевојко,
и љепша си и виша од Фате,
али н'јеси моме срцу драга!
Селам ћеш ми мајци учинити, 90
ја јој хоћу свијет пром'јенити!
Кад у јутру бијел дан осване,
нек сакупи хоџе и хаџије,
нек ме купљу од руже ђулсијом,
нек ми пусте перчин низ тенешир, 95
што ми га је Фата одгојила.
Три је филдиш чешља саломила,
три кутије јага потрошила,
док ми га је млада одгојила.
Нек ме носе нежењени момци, 100
нек не иду друмом широкијем,
нек ме носе ускијем сокацим,
испред двора племените Фате!"
Па дохвати ханџар с чивилука,
ханџаром се у прса удрио, 105
и на њему срце извадио,
мртав паде, жалосна му мајка!
Кад у јутру зора осванула,
осванула и сунце грануло,
чудила се Мехемеда мајка, 110
што јој нема сина Мехемеда,
па се хвали л'јепим дјевојкама,
како му је омиљело злато.
Иза тога много и не прође,
расрди се несмиљена мајка, 115
удри ногом у бојали врата,
одмах су се врата отворила,
на големо чудо ударила:
до кољена у крв угазила!
А дјевојка сташе у буџаку, 120
У буџаку, под пули дуваком.
Проговара лијепа дјевојка:
"Бог т'е убио Мехемеда мајко!
Што га жени недрагом дјевојком,
што га н'јеси Фатом оженила, 125
јер умрије Мехо од жалости,
све лијепу Фату спомињући.
Селам ти је Мехо учинио,
да сакупиш хоџе и хаџије,
да га купљу од руже ђулсијом, 130
да му пусте перчин низ тенешир,
да га носе нежењени момци,
да га носе ускијем сокацим,
испред двора племените Фате."
Мајка цуру добро саслушала, 135
и сакупи хоџе и хаџије;
понесоше гонџе Мехемеда,
испред двора племените Фате.
Везак везла племенита Фата,
на чардаку, на високој кули; 140
пухну вихор с високих планина,
и однекле мирис наносаше.
Кад погледа племенита Фата,
велико је чудо опазила:
напр'јед иду нежењени момци, 145
који носе гонџе Мехемеда,
а за њима хоџе и хаџије.
Одмах се је јаду досјетила,
да је Мехо, жалосна му мајка!
Она паде по садеф ђерђефу, 150
како паде, више не устаде.
Мисли мајка изгуби се Фата,
ал' се Фата с душом раставила.
Тад закука Фатијина мајка:
"Станте, станте, хоџе и хаџије, 155
причекајте и овог мејита!"
Кад су буле Фату опремиле
Понесоше обадва мејита:
Напријед носе Фатиму дјевојку,
а за њоме гонџе Мехемеда. 160
Мезаре им близу ископаше,
А кроз мезар руке протурише,
А у руке метнуше јабуке,
Кад се прену, нек се поиграју!

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

  • Бехар, 3/1902-03, 7, 110-111.
  • Муниб Маглајлић: Усмена балада Бошњака. Сарајево: "Препород", 1995. (Бошњачка књижевност у 100 књига)., стр. 145-150.