У самоћи (Милета Јакшић)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
У самоћи
Писац: Милета Јакшић




        
У САМОЋИ

Не кипи пламене из светлог пехара,
Мир жеље у срцу; на крваве ране
Црна туга нека тихо се одмара —
Моје око гасне, радост моја с не...
Браћо бурне ноћи ! При сјају кандила,
Што их је палила анђелова рука,
Слуктећи шуштање заштитничких крила
Не познавах бола нити горких мука.
Ведре слике, што је машта ми изнела,
Дружба и весеље, ваша лица млада,
Песма, вино рујно, једна мома бела —
Све ми добро беше, што сам имо тада.
Ал кад вихор небо над нама затресе,
Умре светлост дивна у ненадној тами,
Вас неверне слике олуја разнесе
А судбина горка грозно ме осами —
О, а где сам сада? Ни жишка ту нема —
Зрак месечев само у студену жару
Трепери кроз грање, глува поноћ дрема,
Бледа румен сева на пуну пехару.
Ал на посо вични не диже се рука,
Нит ми срце жели да весеље слави,
Мртво је весеље — у горчини мука
Покидо сам цвеће на суморној глави,
Већ с побожном грозом у мисли прелећем
Пропала времена, о прошлости снивам,
И по гробљу вашем с пехаром се крећем
Па појући песму гробове преливам...

Сомбор 1893.



Извор[уреди]

  • Ленскіŭ, „У самоћи“, Стражилово, год. VI, бр. 38, 19. септембар 1893. године, стр. 593.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милета Јакшић, умро 1935, пре 84 године.