У равном Сријему
Ох, како душа моја у слатком миљу плови,
Како ли срце моје ужива рајски склад!
Љепоте, што их само пружају златни снови,
На јави гледам сад.
Преда мном рај се пружа, равнице непрегледне,
По широкоме пољу до цв'јета пао цв'јет!
По њивам', што их руке ратара копају вр'једне,
Почива плодан свет.
Покрај Дунава плавог, на обалама бајним,
У стаду богатоме пастирев хори се глас;
Лака се шева дигла у зракам' сунашца сјајним,
Прољетни слави крас.
Сеоске куће мале, са трском покривене
Како вас жељно гледа пресрећан поглед мој!
Долине, поља, њиве, ох, како диви мене
Милина ваших рој!...
Залуду дирам жице на младој мојој лири,
Тананих жица ових слабачак још је глас -
Да овог миља, што се преда мном сада шири,
Опјевам свети крас!
Па шта ће синак ст'јена, него да кликне јасно:
Китњасти српски Среме, поздрављам тебе млад!
Вјечно ми диван био! Крунило цв'јеће красно
Ратара твога рад!
Нови Сад 1888.