У лијепој шехер Бања Луци,
Бјели двори бега Омер бега.
У њега је сестра Бисерназа.
Ја каква је, радосна јој мајка!
По шехера Наза примамила, 5
А највећма Карапрохић Ибру.
Томе нико мани не бијаше,
Дол’ невјеста Омербеговица.
Она куха шекерли баклаву,
На њу меће бошчалук хаљина, 10
Па је шаље Карапрохић Ибри
По Лејлији лијепој робињи.
Овако је њојзи говорила:
„Носи ово Карапрохић Ибри,
Па му реци да му Наза шаље. 15
Кад Лејлија баклаву донила
На дућане Карапрохић Ибра —
Туде био беже Омер беже.
То је њему врло тешко било,
Већма калпак на очи натишће, 20
Па он иде своме б'јелу двору,
Па он пита своју вјерну љубу:
„Што ће наша калајли тефсија
На дућану Карапрохић Ибре?"
Говорила Омербеговица: 25
„Питај своје секе Бисемазе?"
Подне бјеше, салле заучише,
Сиђе Омер абдест узимати,
Виш’ њег’ Наза везен пешкир држи.
На њу братац прстом попричује: 30
„Стан’, причекај, драга сестро моја,
Док ти братац из џамије дође."
Оде братац у нову џамију,
Наза оде мајци у чардаке,
Па се ваља мајци по крилашцу: 35
„Шта ћу сада, мила мајко моја?
Ја не смијем брата дочекати,
Дочекати из нове џамије —
На ме братац прстом попричује!"
Стара мајка казаје клањала, 40
Стара мајка говорит не може.
Скочила је млада Бисерназа,
Отворила сепетли сандуке,
Узимала један аршин платна,
Она узе видре позлаћене, 45
Она оде на Врбас на воду.
Врбас воду ’вако заклињала:
„Врбас водо, име пиеменито,
Не носи ме дуго ни широко,
Донеси ме до Хотића бента." 50
Зави очи па у воду скочи.
Она мнила да нико не види,
Ал то види Карапрохић Ибро
Са мунаре езан давајући —
Па он скочи са биле мунаре, 55
Путем лети, а доламу скида!
Друштво млиде да је полудио.
Па уплива у Врбас у воду,
Тражи Назу по Врбас по води,
Нигдје Назе не може пронаћи. 60
Нађе Назу под Хотића бентом,
Изнесе је води на обалу;
Кад опази Карапрохић Ибро,
Да се Наза с душом раставила,
Цикну Ибро као гуја љута, 65
Трже ноже од мукадем паса,
Па удари себе у срдашце;
Како се је лако ударио,
На ножу је срце извадио:
„Када није моје Бисерназе, 70
Нека није ни њезиног Ибре!"
