У лажи су кратке ноге

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Био један цар па имао три сина, и тако је био стар, да већ није ни чуо ни видео. У толикој старости живећи, усни једну ноћ, да има негде у свету некаки град, и у томе граду да има један студенац, па да му је воде из онога студенца да се окупа и умије, да би се помладио и да би опет чуо и видео. Кад се иза тога сна пробуди и дан сване, а он дозове синове своје и приповеди им, какав је сан уснио, па им рече: "Децо моја, не жалите труда ни блага, него потражите ту воду; ако да Бог те је нађете, то би волео него све царство своје." Онда најстарији син рече оцу: "Дај ми блага једну галију и неколико момака, па ја идем да тражим ту воду, да ако је нађем." Отац му да све то и оправи га у име Божије, и он се навезе на море и пође морем путовати. Путујући тако за дуго, дође под један град, у коме је био цар. Како он дође под град и галија стане у крај, одма цар пошаље људе, да му дозову господара од галије. Људи отишавши кажу царевоме сину, да га зове њихов цар, и он одмах отиде. Пошто изиђе пред цара, запита га цар, ко је, од куда је и куда иде. А он се осече на цара говорећи, да је он царев син, и да нико нема власти питати га, ко је, од куда је и куда иде. Цар се на то јако расрди и заповеди, те га одмах окују и баце у тамницу; тако позатвара и његове људе, а галију му узме у беглук. После тога прође година дана, а у двору овога царева сина зањ ни гласа ни трага. Онда приступи други син к оцу па му рече: "Кад брат мој толико недолази, дај и мени блага и галију и неколико момака, па идем ја да тражим тај град и ту воду." Отац му да све као и првоме сину, и оправи га у име Божије, и син се навезе на море и пође морем путовати. Путујући тако дуго време дође и он под онај исти град, где му је брат затворен. Како он дође под град и галија стане у крај, цар онога града пошље и по њега људе, да га зову предањ. Пошто изиђе пред цара, и пошто цар и њега запита, ко је и од куда је и куда иде, и он непокорно одговори као и његов брат, да је он царев син, и да нико нема власти питати га, ко је и од куда је и куда иде. Цар се страшно расрди, окује га и баци у тамницу. После тога прође опет година дана, и ни зањ ни гласа ни трага у двору оца његова. Најпосле изиђе и најмлађи син пред оца, па му рече: "Шта ћемо радити? Ни један од моје браће не долази натраг. Дај и мени блага и галију и неколико момака, да идем и ја да тражим воду. Може Бог дати те ћу наћи и браћу и воду." Отац и њега оправи као и прву двојицу, а он се навезе на море и пође морем путовати. И тако путујући дође и он под онај исти град, где су му два брата затворена. Како он стане под град и галија стане у крај, цар од онога града пошље људе и по њега; и он одмах отиде пред цара, и пошто га цар запита, ко је и од куда је и куда иде, стане смерно и жалостиво казивати све по реду, како има оца стара и слепа и глуха, и како му је отац уснио да има негде у неком граду студенац, и да би се помладио, и да би опет чуо и видео да му је воде из њега, да се окупа и умије; и како је имао два брата, и како су обадвојица један за другим отишли морем да траже онај град и воду, па кад се ни један није вратио натраг, да је он сад пошао да тражи то. Цар кад га саслуша, рекне му: "Кад је тако, синко, срећан ти пут! Кад се вратиш, немој проћи, да ми се не јавиш, јер и мени има доста година, пак ако би дао Бог те би нашао ту воду, могао би се и ја окупати, не би ли се помладио." И тако га лепо отпусти, и царев син пође даље путовати. Путујући тако за дуго, дође под једну велику гору. Онде притерају галију у крај, и царев син уседне на коња па пође сувим да путује, а људе на галији остави да га чекају. Идући тако, нађе у гори једнога старога пустиника, и назвавши му Бога, запита га, не зна ли он, да има гдегод таки и таки град. Пустиник му одговори да не зна, "него" вели иди на ону велику гору: онде има један ловац, који се зна с тицама разговарати, може бити, да је он од тица чуо да има гдегод таки град." Онда се он упути кроз ону планину и нађе ловца, и назвавши му Бога, запита га: "Брате, чуо сам да се ти знаш с тицама разговарати, а оне лете свуда; еда ли си чуо кад од које, да има таки и таки град?" Ловац му одговори, да није никад чуо, "него ћемо их," вели "сад питати." Па онда сазове све тице те их запита: "Јесте ли кад која виделе таки и таки град?" Све тице одговоре, да нису виделе, "него" веле "има један стари орао, који не може да лети, па је остао у шуми: може бити да би он знао казати за тај град." Онда ловац и царски син отиду к орлу, па га запита ловац, јели кад видео таки и таки град, а орао одговори: "Само сам један пут у своме веку прелетео преко њега. Тамо је врло тешко доћи: треба приправити дванаест овнова печених и две метле и једно уже. Јер кад се дође у град, на капији стоје дванаест лавова и чувају град: ко се год прикучи одмах га растргну, за то им треба дати дванаест овнова, свакоме лаву по једнога, па ће се забавити; кад се већ уђе у град, имају две девојке, што чисте сав град својим рукама, те би човеку одмах очи ископале, за то им треба дати по метлу, па ће се смирити; мало даље од тих девојака има још једна, која полева сав град сама и вуче воду на својој коси: њојзи треба дати уже, па ће се оканити. Али још треба удесити управо у подне да је човек онамо, јер у то доба царица свагда спава и ништа не зна за себе. Онда треба радити што се може брже, па бежи!" Кад то саслуша царев син, узме орла на коња, па шњим у галију, те се опет крену путовати. Он је орла добро хранио, да би се што опоравио. И тако изиђу опет под једну гору. Онда орао рече: "Ја сам треба да идем онамо да видим како је", па се дигне у облаке и надлети се над онај град и све види, како је онамо, па се опет врати у галију, па им рече, да им се ваља сутра рано кренути, како ће моћи до подне приспети у град. Сутрадан како зора забели, они поустају и стану путовати, и путујући једнако управо у подне стигну пред град. Одмах царев син да слугама да носе што треба, па пође пред њима у град. Како они на градска врата, а дванаест страшних лавова скоче да их све растржу. Они им брже баце дванаест печених овнова, а лавови се забаве. Кад уђу у град, а то две девојке чисте град својим рукама, па како их опазе, полете на њих. Они им брже баце две метле, а девојке се смире. Пошавши мало у напред, а то бунар, и на бунару девојка, вуче воду све на својој коси. Како их девојка опази, остави воду, па полете на њих. Они јој баце уже, а она их се окани. Онда момци што брже захвате воде из бунара, па однесу на галију, а царев син отиде у двор да види царицу. Кад уђе у царичину собу, има шта и видети: царица легла на леђа, па спава. Онда царев син приступи полако, те је обљуби, па јој скине прстен с десне руке, и с леве ноге чарапу, и на кољену остави јој белегу. Па онда отиде у галију, те је брже боље крену, па бежи! Кад буду већ подалеко од града, царица се пробуди, и осети одма, шта је, па скочи из собе и стане викати на ону девојку, што град полева: "Тамо она оваквица и онаквица! ти ме толико година служи верно, а сад ме изневери." Девојка се стане одговарати: "Ја те служим толико година, па ми никад ниси дала ужета, а он како дође, одма ми уже даде." Онда царица отиде к оним девојкама, што чисте град, и стане викати на њих: "Тамо оне оваквице и онаквице! толико ме година служисте верно, а сад ме изневеристе." А девојке јој се стану правдати: "Ми толико година тебе верно служимо, па нам никад ниси дала метле, а он како дође, даде нам свакој по метлу." Најпосле отиде к лавовима, па и њима стане говорити: "Тамо они оваки и онаки! Шта учинисте? Толико ме година верно служисте, а сад ме изневеристе." А они се стану одговарати: "Ми толико година у тебе служимо, па нас никад ниси ничим сите нахранила, а он како дође, даде нам сваком по печена овна." Онда она ућути и помисли у себи да је сама крива. Царев син дуго време морем путујући, дође опет под онај град, где су му браћа затворена. Како чује цар од онога града за њега, изиђе му на сусрет и лепо га дочека, па га запита: "Еда што, сине? Није ли Бог дао да си нашао што си тражио?" А царев му син одговори: "Хвала Богу! нашао сам." Цар се врло обрадује па му рече: "Дај да видимо, је ли та вода така." Пошто се цар окупа у оној води, постане здрав и млад као да му је то двадесет година. Онда он у радости и чуду рече царскоме сину: "Кад си ти мене овако обрадовао, и ја ћу тебе обрадовати: она твоја обадва брата код мене су у животу, они се нису умели владати тако мудро као ти, него су били почели на ме осецати се, за то сам их задржао, али их сад теби поклањам обојицу." Па му их онда изведе и даде. Сад се царев син на ново обрадује, што је и браћу нашао. Цар им даде њихове обе галије и све људе; још их сувише обдари и спреми им на пут што је год било од потребе. Онда они поседају сваки на своју галију те пођу кући. Путујући тако стану се договарати два старија брата, како би узели воду од свога најмлађега брата, да се оцу умиле као да су је они нашли, и договоре се овако: да подмите његове момке да излију воду у њихове судове, а у његов суд да налију мора. Тако и ураде. Кад дођу кући, отац их једва дочека: "Добро дошли, децо! Еда је Бог дао да сте нашли воду?" А старији синови одмах прихвате: "Хвала Богу! нашли смо. Ето брат наш најмлађи нека даје најпре своју воду па ћемо онда ми своју." Момци одмах излију воду, из суда брата најмлађега и даду цару да се окупа. Он се окупа и ништа му не поможе, па рече другој двојици: "Дајте ви да видим шта ви имате." Они одмах изнесу воду, цар се окупа, и онај час се помлади, те види и чује као младић. Онда цар рече најмлађему сину: "Ти ниси ништа нашао, него си ми донео морску воду; сад иди куд те очи воде и ноге носе, кад си ме тако тео да превариш." Па га отера из двора, а он сиромах онда отиде у свет, и прибије се у једнога кнеза да му чува овце.

Царица она што је имала воду, остане трудна од царева сина, и кад буде на том доба, она роди мушко дете. Кад детету буде година дана, оно почне говорити матери својој: "Мати, где је наш отац?" Она му одговори: "Синко, хоћемо га тражити." Иза тога спреми се и седне с дететом на галију па пође морем, и после дугога путовања по свету кад дође близу града, одакле је био онај царев син, она притера галију ка крају мало подаље од града, па изиђе на брег и разапне шатор, па онда напише цару књигу: "Пошљи ми онога човека који је однео воду од мене." Цар одмах оправи најстаријега сина. Он седне на коња, па управо к њојзи под шатор. Кад дође к царици, она га лепо дочека, па га запита: "Јеси ли ти однео воду од мене?" А он јој одговори: "Јесам." Онда га царица запита: "Шта си још?" А он одговори: "Нисам ништа." Онда царица измахне шаком те њега по образу. Како га је лако ударила, одмах су му два зуба испала, па га оправи оцу и рече му: "Иди, кажи своме оцу, нека пошље човека који је воду однео." Кад он отиде кући и каже оцу шта би, отац брже пошље другога сина. Овај како дође к царици, она и њега лепо дочека, па га запита: "Јеси ли ти однео воду од мене?" Он одговори: "Јесам." Царица га запита. "Шта си још?" А он одговори: "Нисам ништа." Она и њега шаком по образу, и одмах му искоче два зуба, па му онда рече: Знаш ли што је? Овако ћеш поздравити свога оца: Ако ми не пошље онога човека који је однео воду од мене, све ћу му царство разорити; него стани да ти дам по чему ћете наћи тога човека." Па онда седне те препочне лице свога сина на свилену мараму, па онда рече царевоме сину: "Ево, какво је ово дете, онаки је и онај човек." Он отиде с оном марамом оцу и каже му све по реду. Цар како види лице на марами, одмах рече да је чити његов најмлађи син, па пошље мараму по свему царству да иде од града до града и од села до села, да му траже сина. Кад тако дође марама у оно село где је царев син у кнеза служио, најпре је донесу кнезу. Кад кнез развије мараму и стане гледати лице на њој, – чити слуга његов; онда рече слузи: "Море, слуго, ово си ти." Он се не хтедне одмах показати, али кад га салете да се каже, јер ваља пред цара да иде, он не имадне куд, него им приповеди све шта је било, па се дигне и отиде к оцу. Кад изиђе пред оца, загрли га отац, па му рече: "За Бога, синко, где си? пропаде царство!" А он одговори: "Ко је томе крив? Него дај ми коња и шта треба да идем тој царици." Отац га одмах спреми и пошље царици. Како га царица угледа, одмах га позна, па још и дете га позна и стане га вика: "Ево оца! ево оца!" Како он дође под шатор, царица и њега запита: "Јеси ли ти однео воду од мене?" Он одговори: "Јесам." Она га запита: "Шта си још?" А он извади прстен и чарапу па јој рече: "Ето то; и још имаш белегу на кољену." Она то све призна, па се загрле и пољубе. После отиду у град па се венчају, и отац још за живота свога преда му царство, а друга два старија сина отера, и тако најмлађи син остане цар у обадва царства.

Извор[уреди]

  • Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 236–244.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вук Стефановић Караџић, умро 1864, пре 155 година.