У болести
Хај, то небо, пуно сјаја
Што је мени некад било,
У пучину самих ваја
Сада ми се претворило.
Храм се нада срцу руши -
У њему се огањ гаси,
А у болној, младој души
Само туга и уздаси.
Под копрену густе таме
Заспало је сунце моје...
Не смијеши се љупко на ме,
Пропало је...
Санци мили рајског слада,
Зар бијасте само варка?
Не грле ми душу сада
Она ваша крила жарка.
Ни вас нема; ишчезнусте
На крилима маха жива.
Посред бола, туге пусте
Ваш љубимац сад вас снива.
Ох, како би душа млада
Жељна била да с' окрили,
Па да опет лети с вама,
Санци мили!
Ох, не хити, нит' ме гледи,
Мрачна смрти вјечно гладна,
Од косе ме још поштеди,
Не спремај ми гроба хладна;
Поштеди ме до тог часа
Док с' испуни нада жива
Док не видим светог спаса
Да ми мили род цјелива.
Па кад буде у слободи
Да ми народ слава носи,
Тада смрти, ходи, ходи,
Живот коси...