Ускок Јанко/I

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

I
◄   Ускок Јанко X II   ►


I

Јeдног зимњег јутра, године 1817-те, у Котору граду, ударише бубњи и свирале, стаде трка по граду војника, стаде звека по калдрми равној од сабаља и од потковица...
А кроз ваздух, кроз густу маглу, што напунила бјеше уске, кривуљасте улице которске разлијегала се древњава и плач жена и дјеце.
„Шта је, ма шта је!“
„Ама нешто јес, нешто мора бити!“ питало се и довикивало од прозора до прозора.
„Сиђите па видите, то јест сиђите па се попните на бедеме вашег града, о јадни грађани, па ћете видјети шта је! Колико је поље пред градским вратима, све је поље војска притиснула...“ Тако отприлике овијестише први гласници.
Слободнији грађани слетише низа степенице, али се уставише на кућнијем вратима. Гомила властеле, свештеника и другијех главара иђаше пут црногорскијех врата; пред том господом ишло је њеколико ћесарскијех војника, знак да је господу порука водила.
Конте Пјеро Б., са власуљом на глави, са отегнутим бијелим чарапицама до кољена и загрнут табаром „а la veneziana“, набадаше несигурно својим танким ножицама. Као одабранији кућић и кољеновић, он ођаше пред осталијема. Ни остали не изгледаху соколастији од свога вође. Видјело се лијепо: „Е им се мријети неће, ал’ јест нешто што их напријед креће.“
То „нешто“ бјеше главом војени заповједник, који кад их с бедема угледа, наже се про перваза, па викну талијански (тј. ријечима талијанским али осакаћеним и изговараним ужасно):
„Вуците се већ, конте и ви остали! Та дошли би већ с онога свијета, сакрррамент!“
Ох, грознијех тих њеколико тренутака док се попеше уз узане степенице бедема! Сад јасније чуше звеку оружја, покличе, швапске команде, зачињене сапраментирањем. Онамо опет испод бедема, граја се дигла, коњи вриште — ларма као да се сви ђаволи жене.
„Брже, брже! Ословите их у вашем језику, питајте их рашта су дошли, шта су наумили?“ рече заповједник, дочекавши Которане на уласку.
Господа, дишући као цигански мјехови, протискоше се кроз војнике. Конте Пјеро, пошто прошапута нешто са својима, отисну се од њих, те се примаче к ивици бедема. Колико се старац изморио (а можда и препануо), не мога проговорити, но чекаше, јадник, да му се дах поврне. Осорни заповједник стаде бректати; господа, и они почеше мрмљати на њ. Конте, на то, опружи лијеву руку, стиснувши балчак од свога мача; десну подиже, онако као што чине проповједници. Сви очекују кад ће излећети прва ријеч. Као некијем чудом и под бедемом метеж малко утоли. Сунце (и оно, гле!) повирје иза брда, те млазну својим зрацима конту у очи. Старац кихну једном, другом и трећом; затијем накашља се толико пута, па најзад:
„Чујте ви доље, под бедемом! Запов...“
„Шјор конте ’бро јутро!“ прекиде га неки дебели глас оздо. „А хоће ли се отварати та сретна врата јутрос? Помете се овлики народ! Право је, валај, ди се јутрос раније отворе; знате... који је дан сјутра...“
Конте се запањио, спустио руке низа се и зинуо најприје, па одједном стаде се тако слатко смијати да му је табар поигравао на плећима.
„Помамио се!“ рекоше другови иза њега, јер они не бјеху чули оне ријечи.
„Помамили смо се сви!“ викну конте, окренув се живо и пришавши к својима. „Та гдје нам је памет, није ли им данас Бадњи дан!?
Апостоли Христови, кад се дух свети излио на њих, не бјеху, можда, више зачуђени од контове дружине тога часа. Бленули од чуда, као да је конте са својим табаром и власуљом полетио у облаке. Он изврнуо оба длана, па их омјера презривим погледом.
„Но, шта је сад? Каква је то комедија опет?“ викну војник.
Господа, сва једанак освијестише се; сви у један мах „начаша глаголати“.
„Станте!“ прекиде их конте, махнув рукама, као орлушина крилима.
„Господине ђенерале!“ поче он, скинувши тророжац с главе и приступивши к заповједнику. „Природа је сасвим проста и... то јест ствар је сасвим проста и природна, а ви овдје као нов и невјешт...“
„Ајте до врага ви и ваша реторика!“ прекиде га срдити ђенерал. „Но, кажите ми, рашта се стекао јутрос овлики народ овдје?“ упита једног млађег властелина, ошишане главе и одјевена по новом, француском начину.
„Сјутра је, господине, Божић грчкоме закону. Данас је народ дошао да пазари. Овдје осим Црногораца има и нашијех поданика, Ораховљана, Лепетанаца и другијех. Откад су Французи били, слободно је извањском народу да у град улази...“
Даљег објашњивања није требало јер у тај мах сунце искочи, и распрши маглу. Ђенерал са својим часницима, конте са својом пратњом, примакоше се к мазгалама и видјеше шта је. Оно јест „коњ до коња, јунак до јунака“, али коњи бјеху натоварени дрвима, сужбином, перјади — и другијем стварима што сељаци лацманима продају; а до јунакâ бјеше доста и невјестица и дјевојака, све по двоје, по троје, шћућурило се под једном струком. Једино озбиљно бјеху „пушке! дуге пут небеса што се коче“, пушке, вјерне друге Црногораца (а у оно доба и Примораца).
Неко из народа повика: „Та отварајте забога. Хоће ли овлики народ ваздан чамати овдје?“
Заповједник и часници пошто видјеше, почеше се смијати; наредио војсци да сиђе па и они одоше. Которани осташе сами на бедему.
Дебеле вериге забрујаше те мост са великом лупњавом паде. Весели власи јурнуше у град и разметнуше трагове по њему.
„Оно знаш, видите, ја сам знао да није ништа“, рече конте својима, „али опет знаш, видите, свашта ми је падало на ум. Знаш, видите, све што смо доживили откад је принцип прошао! Колико се гостију измјенило и како се испратише! А свијет је обезбожио, знаш, видите, напустисмо наше старе обичаје па и срећа остави нас“, то говорећи, значајно погледа своје другове, који сви бјеху ошишани, без власуље, у широким панталам француским. И даље шћаше конте да прича да га другови хтјеше слушати, но они наелак кренуше дома.
Велика је врева у граду била; трговци, особито бакалини не могаху одољети послу. „Настала су опет добра времена“, говораху они, трљајући весело руке. Није шала толики народ, таки пазар! Од принципова времена тога не би, јер бјеху мутна времена, да се слабо и знало кад је Божић а камоли да га је ко славио!
Већ око подне народ се разиђе; неколико оближњијех Примораца и Катуњана врзло се по граду док сунце наже, па и они упутише се к црногорскијем вратима.
Дан је био ведар, сунце је гријало, као што само у нашем убавом Приморју у то годишње доба гријати може. Кроз сунчану свјетлост вијаше прашина, што се дизаше са испреметанијех платненијех труба и другог еспапа из дућана. Калфе поспремаху хитно; ћепенци и врата на некијем дућанима позатвараше се већ, јер трговци, већином православни, хитаху дома к дјеци; градски чистибаше метијаху улице; пси и докоњаци измишљаше да се насунчају.
„Јеси ли се препао јутрос? Шта си помислио да ће бити!?“ то су сад била обична, узајамна питања грађана.
Понеки би се разметао:
„А од шта да се препанем. Та знао сам ја да ће бити много народа данас у граду. Стража се препала па узбунила војску, командант невјешт, човјек скоро дошао, не зна језика итд.“ Пало је чуднијех и смијешнијех ријечи о конту Пјеру и дружини његовој. Свак најрађе исмијава и превире своје влаште мане кад их при другоме нађе.
Оно народа што се задоцнило било, биће их било до тридесет, што мушкијех што женскијех глава, застало у шупљаји бедема, па да хоће да се отисне кроз врата. Мичу се грају, нукају се да налазе, али се тај грунак не расипље док се не начме. Један обавија главу чалмом, вјеша дугу пушку о раме, огрће се струком, пуни симсију, креше огњилом — а то све наелак, без треме, као да је у својој авлији. Други клекао, па притеже опанак, ни бриге га што га са свијех страна гурају. Трећи држи у десној руци разјапљену ћесицу, а из лијеве пушта у ћесицу грош по грош: цик, цак, цик. Неки загризао чибук попријеко, посред сриједе, не марећи што би му пролазници могли поломити зубе, ако запну о крај, па тако, пребира нешто за коланом. — А женске, опет неке се прте; неке, зар ту се првом удесиле, па се цмокају у образе, у рамена — никад се растати. Невјеста једна, те згодна, одигла десно стегно и на њ наслонила торбицу, набрала обрве, па премеће нешто по торбици; јадница, кусур чини колико је потрошила, јали да није што заборавила, јер ће одговарати, можда, свекрви...
Млаз студена вјетра фијукну испод свода, врх њиховијех глава; помрачи се; неколико капи љосну на калдрму, ама крупнијех као љешници.
„Удари вријеме, божê вријеме, бјеж’ народе!“ викну неко.
Сви наврли к вратима те одигли пут неба главе: утоли граја, да би чуо муху да прозуји.
„А ха! дома наши, дома!“ викну сад неко иза њих, ама викну такијем гласом да им је свима у ушима зазвонило. Сви се обрнуше.
Човјек — не, но прави „дивски старјешина“ (што се у пјесмама пјева) бануо из града па се раскорачио на уласку капије. Главом је свијех надвисио, а грудима би заклонио два осредња човјека. Под орловским носом стрше му брчине сиједе, дебеле. Тај џин раздрљио груди, објесио струку низ раме, у лијевој му дуга пушка а у десној чибучина као тољага будалине Тала. Својим крупним грахорастим очима гледаше расијано; видило се да се нешто дубоко замислио.
Док тако стајаше, нико не спусти очију с њега. Има људи који би ваздан могао гледати, да ти се не би досадило; такав бјеше тај. Прва помисао, видјевши га, била би: чудне мушке снаге! А затијем плијенило би ти поглед његово лијепо лице на коме одсијеваше јунаштво и доброта.
Старац (по сјединама, а ни по чем другом) трену очима, па опет викну као и попријед: „А ха! дома наши, дома!“ али још јаче но пријед тако да се сви насмијаше.
На те његове ријечи, отисну се из гомиле двоје момчади, једна дјевојка и невјеста једна, те изиђоше кроз капију; остали шљедоваше њихову примјеру; од њиховијех корака стаде топот по дрвеноме мосту, а сијавица удари с брда. Крупни човјек иђаше најпотоњи, и као неотице, махаше чибуком — те је нагледило као да јави стоку пред собом. Кад минуше мост, он се протиште кроз гомилу и оде на десно, пут Праћишта, предводећи своју четицу.
Приморци, које пут вођаше на лијево, зауставише се мало, гледајући за њим.
„Ко је оно?“ запита неко момче.
„Оно је сердар Пејо Грубанов с Његуша.“
„А!“ рече момак; то „а“ изговори овако, како разумјети можеш и да се сјећа нечеса и да се чуди.
„Да“, настави постарији Приморац, „она дјевојка му је кћи; момци су му братанићи; невјеста не знам чија је“.
„Еј! богами зорна дјевојка! Види се очево дијете!“
„А има ли синова?“
„Не. Старији му погибе на Дебелом Бријегу. Бјеше посјекао три француске главе, оног дана кад погибе... А млађег ранише Никшићи лани, те умрије од рана.“
„Хеј грехоте. Оста ли бар дјеце од синова?“
„Оста мушко дијете од старијега: нашло се три мјесеца по смрти очевој. Глејте сердара. Велике ли дерте на срцу носи!“
Приморци одоше својим путем.
Ми ћемо за сердаром, у Катунску нахију, јер нас приповијетка наша тамо води.
Он је уз Праћиште ишао пред оном четворицом, па пошто се подобро попе, под једнијем сивијем куком, гдје је увијек обичавао починути, сједе да напуни и укреше, а млађарију пропушти, гракнувши: „Ајте, не чекајте.“
Вјетар је дувао низ Крстац све то јаче. Над Црном Гором повијаху се тушти црни облаци. Сунце је тонуло у море. Са запада до пола неба бјеше ведро, а од пола пут сјевера паведрина.
Иако је у Црној Гори обично видјети разнијех појава у ваздуху у један мах, опет је тога часа тако чудно било на небу, да се оно четверо сваког часа устављало и гледало. Сердар је одбијао димове: поглед му је био расијан, као онда на градскијем вратима; ништа око њега није могло сврнути његов поглед и његову пажњу. Лако се домислити, читаоче, гдје су сердареве мисли биле!... Биле гдје и вазда, код његовијех одсјеченијех крила, код погинулијех синова! А данас више но обично, јер је ред у пустој кући бадњаке прилагати!...
Није чуо како га они пред њим већ издалека дозивљу, и Бог зна, колико би он тако стајао да неколико студенијех капаља не падоше на његово вруће чело. Сердар се диже те погледа око себе; скиде капу па се побожно прекрсти, говорећи: „Смилуј се, Боже, мени грешном!“ Затијем, диже струку на главу и момачкијем кораком стаде се пети.
Није крочио сто пута а мећава завија. Како напријед она све то јача. Сердар довикну неколико пута, својима да хитају е ће их он стићи.
На сред Крстаца, под једним кршем, угледа сердар нешто сиво: шћућурило се, не миче се.
„Ко си?“ викну сердар.
Гука се помаче, па се исправи. Бјеше ћесарски солдат, у сивој, дугој кабаници. Солдат диже дрхћућу руку пак прстима таче слијепо око, говорећи: „Добри вече, пане!“
„А што радиш ти ту?“
„Ја појду до Церна Хора. Ја сам десертер, пане!“
Сердар је разумио — отприлике. То бјеше обична ствар у оно вријеме да солдати бјеже. Овај је и даље причао нешто и размахивао рукама, но га сердар прекиде манув му главом и рекавши: „Хајде за мном!“
У мрак су били на кућнем прагу. Сердар уведе свога госта и посади га украј огња. Бијаше то момак од двадесет година, висок, танак, бјелопутаст; смеђа наустица тек га се хватила; очи му бјеху крупне, плаве, а гледаху мило. Еле, у пуном смислу ријечи, лијеп момак.
Пошто приложише бадњаке и друге обреде трсише, сједе сердар и домаћица му, кћи, снаха и солдат — сви посједаше на сламу (како је обичај) и стадоше јести.
А кад благоваше, дохвати сердар купу, протра брке, пак ће солдату:
„Како ти је име, братко?“
„Јâн.“
„Како рече?“
„Ето, чуо си како“, прихвати домаћица, смијући се, „име му је Јанко!“
„Здрав ми био ускок Јанко!“ рече сердар, па натегну јуначки.
Пошто испи чашу, наслони десну мишку на кољено, лијевим дланом отра неколико пута брке, па и лијеву мишицу превјеси преко кољена и оста тако не мичући се, мало зинутијем устима и гледајући нетрепимице у огањ.
Нико не проговори, нити се маче, но све очи запеле за њ.
Пламен је весело играо усред те снуждене чељади, те је мужевно а жалосно лице сердарево чудан израз примало од тога блијеска.
„Пејо! подај човјеку чашу вина, напио си му!“ рече тихо Ивана, сердарева жена.
Пејо не чу, нити оком трену.
Старица подухвати дланом лакат, па наслони своје мршаво, жутељаво лице на длан, а своје живе, црне очи, у њима јој је сав живот био, јер њено тијело бијаше кост и кожа, а раста бјеше омањег, очи уприје опет пут домаћина. Поглед јој сину некијем чуднијем изразом, као да је тијем погледом хтјело простријељати његово пространо чело, улећети у мозак, те подјарити и окупити тињајуће и раштркане мисли домаћинове.
Солдат бијаше у чуду, погледао је час њега, час њу, а час оне двије женске, невјесту и дјевојку, које сједијаху подвитијех ногу према старијема.
Цури на крилу сјеђаше мушко дјетешце од три године, голијех ножица, јер на њему не бјеше до кошуљице. Дијете ухватило се рукама за њезина бујна њедра, а главу прислонило на њено гр’оце, те је она морала одићи своју главу гледајући у оца. А какво бјеше то гр’оце и та женска глава! Материне очи а очине племените црте, њежније дакако, састале се у кћери. Иза малијех руменијех усана два низа зуби, као два низа бисера. Мимо сву ту љепоту, одвојила јој бјеше љепота црне, као прољетни бусен бујне косе, који бјеше сплела у вијенац око тјемена, и љепота малијех месних руку, које канда су вазда у рукавицама почивале, а не жњеле и копале, тако бијаху господске. Пријед смо рекли, да је цура била стасита и танковјеста. Еле, дивни божији створ, дивни плод господскога соја, што се у брда станио те живио животом простим и природним, а од старог преимућства, кроз вјекове задржао љепоту тјелесну, понос и јунаштво, што је и њој на лицу одсијевало.
Заова јој, млада удовица Милуна Пејова, који погибе на дебеломе Бријегу у Конавлима, бијаше осредњег раста женица, једра, плава лица некако преширока, али ипак доста пријатна и доброћудна изгледа. С Милуном је живјела ни пуну годину, а три мјесеца по његовој погибији, обрадова старе и сестру безбратницу, мушкијем чедом, једином узданицом готово истражене куће. Свекар и свекрва пажаху је колико и своју Стану, а Стана, од милоште умјела је тако приљубити к себи дијете јој и њу, да се ни једно ни друго, ноћу ни дању, не раздвајаху од лијепе Стане.
Ето вам, у главнијем потезима, обличија тијех укућана.
Са чељади, солдатов поглед летио је около по кући, и највише застајао на оружницу, што блисташе уз чађави, неокречени дувар. Заиста, томе странцу морало је јако у очи ударити то што међу толиком простотом, да не речемо сиротињом, налазаше се полошке наслагано неколико танкијех пушака, и јатагана од велике вриједности. Од осталога покућства не бјеше у кући ништа до два проста дрвена кревета, неколико сточева на три ноге, дрвенијех судова за воду, земљаног посуђа за готовљење јела. Врх огњишта висаше много овчијех и свињећих бутина и ребара. Поткровља није било, но сламени кров, поцрњели од дима. Према другој ластавици, виђаше се дрвени пребој са затвореним вратима; ваљда је била клијет за млађе женске и дјецу. Према пријебоју бијаше тара, а над таром о чукљама повјешано одјело.
Дуго су тако мучке сједили.
Вјетар је, на махове, хујао и потресао вратницама; торни пас у авлији би понекад крупно залајао па умукао; у селу загрми погдјекад пушка, па опет настане мртва тишина, да се лијепо чуло како из сировијех клада пошти истиснута влага и како један шарени мачак на кревету преде.
Сердареве руњаве груди надимаху се и слијегаху силовито. Више одједном потмуло је јекнуо. У један мах сав унутрашњи јад његов скупи се, зар, уједно, па одуши у снажном уздаху, као што би рањен лав уздахнуо.
У исти мах, двије му се крупне сузе скотрљаше низ образе.
Толико је било доста; то као да је био знак, који женске очекиваху, јер оне сад једанак и у глас закукаше све три. Ивана стаде нарицати за синовима, Стане за браћом а Милица помињаше само дјевера Шћепана, (јер, као што је познато, Црногорка не смије јавно кукати за мужем) а разумије се да је дио — и то већи — својих суза намјењивала у срцу своме Милуну.
Дијете, и оно бризну плакати па се само диже са теткина крила, приђе ка дједу, те му се обеси око врата. Обикло је, ваљда, било да тако чини, у таквим приликама.
Солдат се снебио од чуда, па се повуче у нугао и покри кабаницом по глави.
Сердар пошто цијелива дијете и утјеши, подиже главу те набра густе обрве, и таман отворио уста да брекне женскима нека прекину, кад неко закуца на вратима.
Врата се отворише, прије но што они имаше времена до поустану, те с мећавом и вјетром уљезе човјек, викнув:
„Добри вече и на добро ви дош’о Бадњи вече!“
За њим уђе други, за овијем још двојица, један за другијем, сваки понављајући оне ријечи што их је први изрекао.
Вјетар суну кроз отворена врата и пови пламеном, те осташе у невиђелици.
Солдат се још боље приби у нугао.
„Ха, Милице, луч ужди!“ гракну сердар, па настави:
„Добра ви срећа — и вама на добро дош’о, соколови моји!“
Врата се затворише а пламен се опет исправи. Полазници цјеливаше се са сердаром, па с малијем и редом са женскима. Затијем онај први потакну бадњаке, па пошто остали то учинише, посједаше сви око огњишта.
Милица оста стојећи, држећи високо луч.
„Ево нас, сердару, твојијех брата, да ти тугу из куће ишћерамо, јер, богами, нити нам је Божића ни весеља док је теби тако!“ рече онај што бјеше најпрви ушао, окошт човјек, средовјечан, црнијех великијех брка. „Ти лијепо знаш што си ти нама, наша перјаница и наша дика, а што смо ми теби, твоја крв! Бог драги зна, а и ти, јесу ли твоји јади и наши јади! Ама нећемо тако! Нећемо да свијет рече: ’гле јунака и јунаковића сердара Пеја Грубанова, како не може да се утјеши за синовима што јуначки погибоше, но нариче као жена’!“
„Не богами и божијег ми слова!“ загрми сердар, „то не смије нико рећи!“
„Е ма чоче смије, кад је истина!“ рече бркоња благо, па још блаже настави:
„Али, посад неће! Да си ти самохран и инокосан, бастало би тебе и осветити се крвницима, те замијенити оне соколове (а замијенили су се и сами и још како!) и јуначке јаде пребродити, а камоли — погледај!“ То рекавши бркоња, уприје руком пут ове тројице својијех другова, те згоднијех момака, у првом цвијету младости. Двојица, Марко и Петар, бјеху рођени синовци сердареви, дјеца неког му млађег брата те је давно погинуо у Дуги. Њих смо већ поменули у почетку ове приповијетке, јер су били са стрицем у Котору. Трећи је био бркоњин брат, а оба подаљи рођаци Пејови. „Погледај, сердару, рекох, овакијех змајева педесет, браћа су твоја! Сваки би за тебе живот дао; сваки је наредан да на твој миг крене јали стане, као што и доликује, ваистину, јер си ти наш старјешина!“
„Фала ти Радоје, фала ти брате!“ рече сердар тронут до суза, „знам ја да је тако. Фала ви, браћо!“
„Па и без тога, сердаре, не вријеђај Бога! Није ли ти накнадио овијем дјететом?“ то рекавши, Радоје узе дијете са Станина крила па га сједе на своје и пољуби у главу. „Ево нам Милуна, ако Бог да! Глава је иста Милунова а и срце ће бити очево! А да како!“
Марко узе дијете па га пољуби, па Петар, па Милија; сви га изгрлише.
Ко видио није како Црногорци, уопште, дјецу милују особито дјецу познатијех јунакâ, а особито пак ако је јединче, тај појма нема о њежности тијех (по изгледу) окорјелих брђана!
„Па ћемо те оженити, је ли де Милуне?“ упита Марко, провлачећи прсте кроз косице дјетету.
„Оцу зенити се, боме!“ одговори дијете.
Сви се насмијаше.
„А коју ћеш узети, де?“ запита га баба му, а лице јој се разведри и насмија.
„Узецу Миљу Ђулову!“ рече Милун озбиљно.
„Аферим! Живио Милуне!“ рекоше момци.
„А мене ћеш оставити и заборавити, а?“ рече Стане, тобож ијетко.
Дијете рашири руке, па се приви уза њу, да је тим увјери о противном.
Весеље мало-помало стаде се помаљати у кући.
„Богу јакоме да је за милост!“ рече сердар, скинувши капу и прекрстивши се побожно, „нешто ми сад у души свиће, таман као иза ноћи кад зора заруди!“
„Ваистину, брацо Радоје“, умјеша се Ивана, „нама је и до сад криво било, што браство коротује толика времена! Ево је минула година и у њој Божић један, па ево дође и други, мину и Ђурђевдан, наша лијепа слава, а гусле не загуђеше нити се орô поигра нигдје у пламену, као да је из сваке куће по мртвац!“
„Нити ће, стрина, док се под овијем шљеменом нешто не измијени!“ рече Марко и погледа значајно своје другове.
„А што већ да мудрујемо и у кучине завијамо!“ рече Петар, „ми смо, стрико, договорили се да те молимо е да зачнеш! Ела, овако те молим, потврди оно што пријед рече!“
Сва четир устадоше и скидоше капе.
Сердар скочи викнувши:
„А, Стане, крило моје, помози ми да ухватимо брава!“ и хтједе напоље.
Овдје треба објаснити нешто. У црногорској кући, гдје су кајачки, (или како се амо говори гдје коротују) на Бадњу вече прилажу се бадњаци и остали се обреди свршавају, али се пециво не пече, нити се поје; а кад се то почне, знак да је кајање престало.
„Не треба, сердаре, ми смо се за то побринули!“ рекоше момци весело, а бркоња Радоје искочи на врата, те унесе натакнута брава, којег су пред кућом прислонили били.
„Е, Боже помози!“ рече Пејо, прекрстив се још једном, „справите пушке, момци!“
Сва четир извадише леденице. Сердар извади иза паса своје двије, које му бијаху увијек свијетле и наредне, пак изиђоше пред врата.
„Стане!“ викну он, пред кућом, „донеси тај џевердар, па гађај и ти!“
Цура излети, пушком у руци.
„На здравље ви Бадња вече и Божићни дани, браћоооо!“ повика сердар што га икад грло слушаше, па опали из обје.
Пет пушака плануше и затутњеше, за његовом.
Истога часа, пред свијем кућама у сердареву великом браству, стаде пуцњава и весело одазивање.
То је све договором било и очекивало се.
Уђоше, приставише пециво, па посједаше око огња.
„Дај, чоче, да сквасимо пусто грло!“ рече сердар својима.
Милица му принесе бардачић и купу.
„А, гле!“ удари се сердар дланом по челу, „а камо нам ускок?“
„Какав ускок?“ упиташе браственици зачуђени.
„Ево га, ми га и сметосмо с ума! Дижи се, братко, дижи. Ходи, сједи да пијеш!“ рече Ивана љубазно, повукавши га за кабаницу.
„Та то је солдат!“ рекоше у глас она четворица, пошто се Јан примаче и поздрави.
„Е па солдат, ускок, наш брат Црногорац посад, ускок Јанко!“ рече сердар и повједи им, како га је срио и довео.
Дадоше му да пије. Јан је био веома блијед, лице му растројено бјеше од узбуђења.
„Јадник“, рече Ивана, „Бог зна шта је промишљао гледајући све ово ноћас, а ми га заборависмо! Ко зна има ли кога дома, и хоће ли већ икад свог дома видјети! А видите, млад је као капља, лудо дијете!“
„Ма видите, није он прости солдат!“ рече Радоје, показујућ јаку Јанову, на којој блисташе по једна звјездица са сваке стране.
Заокупише га питањима.
Јан је наелак говорио чески, служећи се и српскијем ријечима које је запамтио у Котору, тако да га разумјеше. Он им у кратко каза да је бјегунац, да мисли остати у Црној Гори, и да би желио поћи на Цетиње к Владици.
Све што је даље говорио све им је мили постајао. Његове лијепе црте дођоше опет у склад.
Пошто се обредише вином два пута, сердар се дигне те дохвати гусле што висјаху украј оружнице, отра прашину ш њих, па загуди и запјева, почимљући пјесму, као што је обичај, са ова два стиха:
„Све у славу Бога великога
А за здравље нашег Господара...“
Момци пуцаху сваког часа с врата. Браственици готово сви, измјенише се у полажење. Пило се и веселило до саме зоре. Јана преобукоше у црногорско рухо и затакоше му леденицу и ханџар. И он је ш њима на летурђију пошао, а из цркве у полажење. Цијели дан био је весео, шалио се, играо у орô, гађао с осталијем у циљ, сјекао у зарок бутине. Његуши га заволеше још боље, видећи како је чврст и окретан. До ноћи упознао се са свијема, као да је одавно ту; нико га друкчије није звао но како га је сердар крстио: ускок Јанко.
Ни ми га посад, у овој приповијеци друкчије звати нећемо.
 
 
 



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Симо Матавуљ, умро 1908, пре 111 година.