Умрли сте...
Умрли сте...
Срца вам трула у прсима трулим,
У њима нема ни крви ни плама, -
Отровала се у вртлогу црном
Бестиднога срама.
Како сте јадни! Колико ли хрђе
Безбожне прси у себи вам крију,
А ваше душе, провале дубоке,
Невјером нас бију.
Невјером црном ви кољете брата,
Грезнете у крв ваше мајке јадне:
О црне тице из црнога јата,
Како ли сте гладне!...
Умрли сте...
Грешна вас жудња беспућем одвела,
Сотони црној да носите скуте,
И брату своме да пеленом грким
Засијете путе...
Ни сузе мајке која вас одњиха,
Ни њена клетва из рањених груди
У трулом духу бестиднога легла
Кајање не буди...
Превласти, слава и колајне златне -
То вам је идол, за који сте дали
Срце и душу, све и име своје
којим сте се звали...
Умрли сте... Близина ваша трулежом нас гуши
И трује ваздух ове земље наше.
Покријте лице, јер Српчићи мали
Од њега се плаше:
Плаше се пакла, јер анђели златни
Сотону виде у груди вам ледним;
Плаше се срама, јер чистоту хране
У душама чедним:
Плаше се жига и тих црних бора
Са вашег чела, што издајство зборе;
Плаше се слуга, за гомилу злата
Што џелате дворе...
Умрли сте...
Под тешким крстом, под трновим вијенцем,
Ступају браћа без јаука, бола,
А ви кô жене кријете се подло
Од витешког кола...
Кријте се, кријте, одлазите тамо
Куд вас је црна мисао повела;
Кајање позно срам вам збрисат неће
С издајничког чела.
Наше ће сунце, ако бог да, синут,
Окован демон на нас ће пријечат, -
Ми ћемо стајат са стијегом у руци,
А ви ћете клечат!...