Удбињани Турци и Сењани
Вино пију Турци Удбињани
На Удбини у хладној механи,
Све је сио ајан до ајана,
Бег до бега јунак до јунака,
А барјактар један до другога. 5
Кад се Турци понапили вина,
У свакакав еглен ударили.
Тад велиде Ђулић барјактаре:
„Мустај беже, платно од Удбине!
„Дај-де пиши једну књигу билу, 10
„Па је шаљи Сењу каменому,
„А на руке Сењанин Ивану,
„Неби-л' свињу домамио амо,
„Јере нам је врло додијао,
„На Удбину затрке чинећи, 15
„И с Удбине дивојке водећи,
„У књиги ћеш њега поздравити:
„„Побратиме, Сењанин Иване!
„„Остарисмо вавик ратујући,
„„Бој бијући, затрке чинећи, 20
„„А оба смо веће остарила,
„„Мого б' кому судјен данак доћи,
„„Па би, брате, мого умријети;
„„То ј' код бога велика грихота,
„„У завадњи да би се умрло. 25
„„Ван сакапи тридесет Сењана
„„По избору најбољих јунака,
„„И ти дођи на моју Удбину,
„„Овди ћемо мира учинити,
„„И хладна се вина понапити; 30
„„Ја ћу скупит тријест Удбињана.
„„Само, чујеш, драги побратиме!
„„Неводи ми синовца Тудије,
„„Јер сам чуо, ђе диване људи,
„„Да ј' у софри Таде софреџија, 35
„„А код вина велик' кавгаџија,
„„Па да неће он да пије вина,
„„Док невиди одсичене главе,
„„И трпезе крвљом поливене.“ –
Што год рече Ђулић барјактаре, 40
Послуша га лички Мустај-беже,
И начини листак књиге биле,
Како годиц Ђулић говорио;
Оправи је Сењу каменому,
А на руке Сењанин Ивану. 45
Када књига та Ивану дође,
Књигу штије сењски капетане,
Књигу штије, а на њу се смије.
Па он иде на кулу камену,
Опаљује кратке џевердане, 50
Пукоше му кратки џевердани
Одпукоше накулски мужари,
Дрмнуше му авлијнске лубарде,
Он узимље крсташа барјака,
Изнесе га на беден авлији, 55
Па под барјак он купи јунаке
По избору најбоље Сењане.
Кад скупио тридесет јунака,
И дође му синовац Тадија,
С њима Иван сједе пити вино, 60
Рад би ићи на Удбину билу,
Ал' Тадија да остане неће.
Мисли мисли Сењанин Иване,
Да како би Таду оставио,
Па он миша вино и ракију 65
И опоји синовца Тадију,
Паде Тади глава без узглавља.
Иван диже тридесет Сењана,
И он с њима на Удхину оде.
Здраво Ивао до Удбине дође, 70
Дочека га лички Мустајбеже,
Са својијех тријест Удбињана,
Па их води у механу хладну,
И сидоше хладно пити вино.
Најпри сиде Лика-Мустајбеже,75
Па до њега Сењанин Иване,
Па около сви редем сидоше,
Све ми сиде Турчин и Сењанин,
Све сједају један до другога.
Вино служи делибаша Тале, 80
Редне чаше на около даје.
Кад се они вина понапили,
Чаша дође Ђулић барјактару.
Узе чашу Ђулић барјактару,
Чашу узе Ивану напија: 85
„Здрав, Иване, Сењски капетане!
„Ни у моје, ни у твоје здравље,
„Ван у здравље онога јунака
„Ко заметне међу нами кавгу.“
Близо с Иве пенџер догодио, 90
На ум паде синовац Тадија.
Он уздахну, погледа на пенџер
Низ Крбаву до Бунића била.
Чаша оде редом на около;
Јопет чаша до Ђулића дође: 95
Поче Ђулић турски диванити,
Удбињаном Турком говорити:
„Удбињани, моја браћо драга!
„Када мени трећа чаша дође,
„Ја ћу трећу чашу наздравити 100
„Баш Ивану Сењском' копилану.
„Кад он узме трећу чашу пити,
„Ја ћу онда кавгу заметнути,
„И Ивану главу одсијећи,
„И ви онда сваки своју ћорду, 105
„Сваки свому одсијеци главу;
„Погубимо тридесет Сењана,
„И Ивана, Сењског' копилана!“
Нико турски незна диванити
Од Сењана, жалостна им мајка! 110
Ђулић узе и ту чашу вина,
И напија Сењанин Ивану!
„Здрав, Иване, Сењски капетане!
„Ни у моје, ни у твоје здравље,
„Ван у здравље онога јунака, 115
„Ко заметне међу нами кавгу.
„Што поглéдаш на пенџер од лонџе
„Низ Крбаву ти Бунићу билу?
„Ваљда с' надаш синовца Тадије;
„Данаске ти он помоћи неће. 120
И та чаша оде на около
Бег погледа на срчу пенџера
Низ крбаву он Бунићу билу:
Кад се пламен магле помолио,
И у магли само коњаниче,125
Врло момче коња расрдило,
Плахо гони уз Крбаву равну,
Изпод њег' му жива ватра сипа,
Из зуба му сијевају муње,
Из ноздрва модар пламен бије, 130
Из ушију леден витар пуше
И разноси пламен по Крбави.
Кад то виђа Лика-Мустајбеже,
Онда поче турски диванити:
„Удбињани, драга браћо моја! 135
„Ено нам се од Бунића била
„Пламен магле, дицо, помолио,
„И у магли само коњаниче,
„Момче врло коња разљутило,
„Мого б' бити Сењанин Тадија. 140
„Ван кад дође у лонџу камену,
„Сви пред њиме на ноге устанте,
„И Тадији мисто намистите;
„Мого би се срдит догодити,
„Међу нами кавгу заметнути.“ 145
Још бег истом у ричи бијаше,
А Тадија пред механу дође,
И одсиде дору пред механом,
Веже дору до Ивина вранца,
И он иде у механу билу, 150
И улиђе к Турком у механу,
„Бога назва Турком Удбињаном:
„Бог помози, Турци Удбињани!
„Јесте-ли ми стрица засужњили?“
Они њему бога одпримили: 155
„Бог помого Сењанин Тадија”
„Нисмо твога стрица засужњили,
„Ван пијемо с њиме хладно вино.“
И Тадији мисто намистише
До Ђулића млада барјактара. 160
Намах њему добродошле дају :
„Добро дошо, Сењанин Тадија!“
И даде му тријест Удбињана,
Дадоше му тријест чаша вина.
Попи Таде тријест чаша вина 165
И четири бегове ракије. –
Оде чаша редом на около,
Баш трипут се чашом обредили,
Кад Тадији редна чаша дође,
Узе чашу, наздравља Ђулићу: 170
„Здрав, Ђулићу, бегов барјактау!
„Ни у моје ни у твоје здравље,
„Ван у здравље онога јунака,
„Ко заметне међу нами кавгу.“
Оде чаша редом на около. 175
Поче Ђулић турски диванити:
„Удбињани, жалостна вам мајка!
„Јесам-ли вам, Турци, говорио:
„Погубимо Сењанин Ивана
„И његових тридесет Сењана, 180
„Сад би лахко и Таду погубили,
„А тако га погубити нећеш
„Ну през ране ни през мртве главе“
Мисли Ђулић, да Таде незнаде,
Да незнаде турски диванити. 185
Ал' Тадија ричи разумио,
И латински поче говорити:
„О Сењани, жалостна вам мајка!
„Када нисте погубили главе!
„Сад кад мени трећа чаша дође, 190
„Напит ћу је Ђулић барјактару.
„Када трећу узме Ђулић пити,
„Богме ће му на нос ударити,
„Ја ћу њему одсијећи главу,
„Ви сиците сваки свог’ Турчина, 195
„А ти,стриче, личког Мустајбега.“
Јопет чаша до Тадије дође,
Наздрави је Сењанин Тадија,
Наздрави је Ђулић барјактару:
„Здрав, Ђулићу, бегов барјактару! 200
„Ни у моје, ни у твоје здравље,
„Већ у здравље онога јунака,
„Ко заметне међу нами кавгу.“
Зло на уми одмах бегу било,
И диже се лички Мустајбеже, 205
И он оде у кулу камену,
Осташ' Турци с њима пијућ вино.
Докле чаша до Тадије дође,
Узе чашу Сењанин Тадија,
И наздравља Ђулић барјактару: 210
„Здрав, Ђулићу, бегов харјактару'
„Ни у моје, ни у твоје здравље,
„Већ у здравље онога јунака,
„Ко заметне међу нами кавгу.“
Попи чашу Сењанин Тадија, 215
Другу нали Ђулић барјактару,
Нагну Ђулић, да ће пити вино,
Таде трже оштру бритку ћорду,
И Ђулићу одсијече главу.
Сењани се на ноге скочише, 220
Сваки своју ћорду повадио,
Сваки турску одсијече главу.
У том, брате, тридесет Сењана
Одсјекоше тријест турских глава.
Иван кога неимаде сјећи, 225
Јер побиже лчки Мустајбеже.
И Сењани на ноге скочили,
Из механе бише излетили,
Сваки коња посиднуо свога,
Иван јаше вранца виленога 230
А Тадија помамна дората,
Отискоше низ бриг од Удбине,
Сајездише у Крбаву равну.
Кад сађоше у Крбаву равну,
Два пивају а два одпивају, 235
Два пуцају а два набијају,
Јанда вавик Сењанин Тадија
Гона свога помамна дората.
И одоше Сењу каменому
Пуцајући и попивајући, 240
Оста беже на Удбини билој
Кукајући и љуто цвилећи.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
