Удаја сестре Душанове

Пије вино српски цар Стеване
у Призрену, мјесту питомоме.
До њега су старци патријари:
четири су стара патријара,
и до њих је до девет владика,
и дванаест учтугли везира,
и по реду српски господари.
Вино служи провизур Мијајло,
а свијетли сестра Кандосија
са њедара драгијем камењем.
Кад се царе напојио вина,
таде царе ријеч говорио:
„Чујете ли, сва српска господо,
што ја хоћу ријеч бесједити:
могу л' бити вољан на бесједи,
да ја узмем сестру Кандосију,
да је узмем за љубу вијерну,
да се царско не разлази лице,
да се царско не растура благо?"
Сва господа устаде на ноге,
па се цару часно поклонише,
поклонише, не одговорише.
Кад то зачу млада Кандосија,
своје лице заклонила била
баш за слугу провизур-Мијајла.
Но то виђе српски цар Стеване,
те говори српски цар Стеване:
„Курво једна, провизур-Мијајло!
Ти ли наста тај јунак на земљи
да заклониш чксто царско лице,
царско лице за твоје скутове ?
Вјера моја, и тако ми Бога,
кад ујутру бијел дан осване,
погубићу провизур-Мијајла,
а узећу сестру Кандосију,
узећује за вијерну љубу!
Кад то зачу сестра Кандосија,
жао њојзи провизур-Мијајла;
златан ибрик из руку му узе,
сама поче цару служит вино.
Док се царе вином напојио,
слуге њега из стола дигоше,
узеше га за оба пазуха,
однијеше њега у ложницу,
простријеше три мека душека,
у душеке цара положише.
Кад ујутру п'јевци запјевали
и пред црквом звона ударила,
устадоше млоги свештеници
на јутрењу у бијелу цркву,
у бијелу цркву Свету Петку.
Кад на службу звона ударише,
таде слуге цара подигоше,
дигоше га из мека душека,
држе њега за оба пазуха,
однијеше г' у бијелу цркву,
посадише у стола сребрна.
Док у цркви службу савршише,
изљегоше из бијеле цркве,
цара држе млоге вјерне слуте,
држе њега за оба пазуха,
воде њега двору бијеломе,
посадише г' у стола сребрна,
и ту дође сва српска господа,
ту сједоше да пију ракију,
шећер ију, а ракију пију.
Ал' говори српски цар Стеване:
„Чујете ли, сва српска господо,
ја сам синоћ врло пијан био,
да што лоше бесједио нисам ?"
Сва устаде по реду господа,
часно цару диван учинише,
учинише, не одговорише.
Проговара провизур Мијајло:
„Буди, царе, вољан на бесједи!
Јеси синоћ ријеч говорио:
да погубиш провизур-Мијајла,
а да узмеш сестру Кандосију,
да је узмеш за љубу вијерну.
Таде царе ријеч проговара:
„Чујете ли, сва српска господо,
вино пити, а не опити се,
нит' је било, нити може бити!
Чу ли, слуго, провизур-Мијајло,
на част тебе твоја руса глава,
и на част ти сестра Кандосија,
ти је узми за љубу вијерну!"