Турци потјерали Марушића Вида

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Турци потјерали Марушића Вида

(Кате Мурат)

Гором иде трговац Омере,
води Омер три товара блага;
љута га је змија опазила,
љута змија Марушића Виде;
он се пење јелове у гране, 5
од јеле је грану одломио
да погуби трговца Омера;
ма је Омер њега угледао
и њему је Омер говорио:
»Што се кријеш, влашко момче младо, 10
што се кријеш јелове у гране?
Ол’ ти мене погубити мислиш?«
Говори му Маруши'а Виде:
»Господаре трговац Омере,
ја се кријем јелове у гране, 15
ја не мислим погубити тебе
нег’ се напр’јед путоват’ не смије
од хајдука Марушића Вида,
а ја немам од оружја ништа
чијем би се јунак обранио, 20
нег’ се кријем у јелове гране.«
Кадар га је Омер разумио,
превари се, ујела га змија!
Он му дава своје пушке мале
и њему је Омер говорио: 25
»На ти пушке, влашко момче младо,
па ти брани и себе и мене!«
Па с’ отоле они отправили.
Кад су били мало наприједа,
ал’ се крије Марушића Виде, 30
ал’ се крије гори по зеленој:
он се Виде по кољеним’ вуче;
опази га трговац Омере,
и Омер је њему говорио:
»Што се кријеш, влашко момче младо?« 35
Говори му Марушића Виде:
»Борја теби, трговац Омере!
Ја не мислим погубити тебе,
нег’ се кријем, драги господаре,
од хајдука Марушића Вида.« 40
П’ они тако иду наприједа.
Кад су били мало наприједа,
за Омером изостао Виде
и крије се гори по зеленој,
и испали своје пушке мале 45
и погуби трговац Омера:
мртав Омер црној земљи паде.
Кад видио Марушића Виде,
он се скаче на ноге лагахне,
русу њему одас’јече главу, 50
свлачи ш њега са златом од’јело,
ш њега свлачи и на се облачи
и он узме три товара блага,
хајдуцима иде на пећине.
Дочека га Михате хајдуче, 55
и њему је Михат говорио:
»Добар дошо, мој најбољи друже!
Сад кад смо се блага добавили,
једа би се који од нас наш’о
да би пош’о шехер Сарајево 60
и донио вина и ракије
и духана, јуначке забаве;
сваком’ другу на ноге опанке.«
Све му друштво муком замукнуло
и у црну земљу погледало 65
како расте дјетелина трава,
м’ али неће Марушића Виде;
Михату је Виде говорио;
»Ја ћу поћи, драги побратиме.«
Говори му Михате хајдуче: 70
»Богом брате Марушића Виде,
ако мислиш по'и Сарајеву,
свуци себе са златом од’јело
да ти не би изгубио главе;
Турци ће ти познати од’јело 75
и тебе ће погубити Турци.«
Али му је говорио Виде:
»О Михате, драги побратиме!
Нећу свући са златом од’јело,
знат’ ми русе изгубити главе!« 80
Па он иде рамну[1] Сарајеву,
он удара коња кроз планине.
Куд год иде, Сарајеву сиде
баш на дућан Сарајлије Муја.
Говори му Сарајлија Мујо: 85
»Борја теби, незнана делијо!
Откле ти је са златом од’јело?
Јеси ли га за новце купио,
оли ти је од баба остало,
оли си га на боју добио?« 90
Рече Видо — ујела га змија! —:
»Борја теби, Мујо Сарајлија!
Кад ме питаш, казаћу ти право:
ја га н’јесам за новце купио,
нити ми је од баба остало, 95
на јунаштву нег’ сам га добио:
свучем ово са Омера рухо,
ш њега свучем, на се га обучем.
Боже мили, стоји ли ми л’јепо,
како да је на мени кројено!« 100
Кад то чује Сарајлија Мујо,
свему се је Мујо домислио
да је оно Марушића Виде,
он да му је брата погубио:
он покликне иза свега гласа: 105
»Гдје сте, Турци, да вас бор убије!
Ево дође Марушића Видо;
он је мога погубио брата;
ш њега свуче са златом од’јело,
ш њега свуче, на се га обуче!« 110
А кад Муја Турци разумјели,
смамили се Сарајлије младе
и за Видом стали у поћеру,
не би Вида достигнуле виле
нег’ ли коњи младијех Тураках! 115
Кад се Видо горе добавио,
ни оком га сагледат’ не могли.
Кад виђели млади Сарајлије,
стану палит’ зелену планину
не би л’ у њој Вида изгорјели. 120
На ватру је Видо нагазио
и црне је брке опалио,
виде му се зуби кроз бркове:
једва Видо у пећине дође;
а кад Видо дође пред пећину, 125
јадан Виде пред пећине паде.
Говори му Михате хајдуче:
»Гдје си, Виде, мој најбољи друже!
Колико ти моје говорење
а проклето твоје неслушање, 130
да ти свучеш то од’јело пусто,
пред од’јелом да ћеш погинути.
Ти ме н’јеси послушат’ хотио!«
Па је Михат вилу дозивао:
»Гдје си, вило, моја посестримо? 135
Друга мога ране допаднуле;
лети летом на пећине, вило,
и ти видај мога побратима!«
Б’јела вила у планини била,
глас познаде Михата хајдука 140
и к њему је летом долећела,
стала Виду љуте видат’ ране.
Видала га петнаес’ данака
док је Виду ране извидала.

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

  1. Шипањани скуп вн претварају у мн.

Извор[уреди]

Narodne pjesme iz Luke na Šipanu, zapisao Andro Murat, Matica Hrvatska, Zagreb 1996, Hrvatske narodne pjesme, rukopisna baština, knjiga 1, str. 43-46