Туга (Милан Ракић)

Туга Писац: Милан Ракић

У ведрој ноћи, покрај мене,
Чује се часом вапај тајни
Ко уздах целе васељене,
Патнички узвик, крик очајни.

Час неосетно, тихо струји
Ко један трепет тужних жица,
Час страховито кобно хуји
Ко јато црних злослутница.

Ко тужи тако? Живи људи?
Ил' моја љубав, јади стари?
Ил туђе наде, туђе жуди?
О, шта то мари, шта то мари!

Ја плачем кад и други страда,
Кад туђа срећа ко цвет вене,
За мене нема тућих јада:
Што боли другог, боли мене.

Плачи ми, душо, кад у нама
Још има суза да се редом
Проспу над туђим несрећама
И неисцрпном нашом бедом!

О, каке сласти, да се рида
Безумно, силно! Да се грца,
И мученички живот кида
При сваком куцњу бедног срца,

У очајању, у самоћи
Међ' јоргованом и јасмином,
У загрљају ведре ноћи,
Под доброћудном месечином!

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милан Ракић, умро 1938, пре 86 година.