Три хајдука

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Три хајдука  (1866) 
Писац: Јован Јовановић Змај


  
У по бурне црне ноћи
Феруз-паша из сна скочи.
Жижак дркће, к'о да чита
страву санка с бледа лица.
Феруз-паша каду пита:
Камо кључи од тамница?...
Три године како труну -
ох, хајдучки пеп'о клети!
Па још ни сад мира нема, -
у сан дође да ми прети!
"Немој, аго, немој ноћу
силазити у тамнице,
сутра ћемо послат Муја
да покопа кости њине!"
Хахахаха, бабо моја,
ни живих се нисам боја,
док су били за ужаса,
а некмоли мртвих паса.
Морам ићи да их видим
како леже на трулишту,
да их питам што ме зову,
што ме траже, што ме ишту! -
Узе жижак, - зрака дркће
на пашином бледом лицу, -
зарђана брава шкрипну -
он се спусти у тамницу.
  
У тамници, ледној страви,
где јакрепе мемла дави,
где се грозе хладне гује
кад се сете неких мука, -
онде седе три костура,
три костура од хајдука.
Или седе, ил' се само
Феруз-паши тако ствара,
пред њима су на камену,
ка на столу, три пехара.
Проговара хајдук први:
Ево, пашо, пехар крви!
Имао сам верну љубу -
кад ме покри ова тама,
остала је јадна сама -
није сама... мач у руци,
па повика: Где сте, вуци?
Тако стиже до твог двора,
пуче пушка одозгора,
проби срце јадне жене -
ево пехар крви њене!
Красно ј' вино, пуна ј' чаша, -
наздрави ми, Феруз-паша!
  
Сама с' рука паши диже,
сама нога крочи близе.
Пехар попи, цикну мука,
цикну паша - а те кости
смејаше се... "Бог да прости!"
  
Проговара хајдук други:
Кад сам доп'о овог гроба,
питала те мајка моја:
Пошто ћеш ми продат роба?
А ти рече: Три товара.
А сирота мајка стара
знојила се дању, ноћу,
нит је јела, нит је пила,
док крвавим није знојем
три товара измучила.
Кад ти синоћ благо даде,
ти се, пашо, смејат стаде:
То је, бако, тек за храну;
твој је синак јунак био,
ако ј' ум'о камен гристи,
мора да се угојио!
Свиснула је мајка моја -
овај пехар пун је вина
крвавога њеног зноја!
Красно ј' вино, пуна ј' чаша -
наздрави ми, Феруз-паша!
  
Сама с' рука паши диже,
сама нога крочи близе,
пехар попи, цикну мука,
цикну паша - а те кости
смејаше се... "Бог да прости!"
  
Проговара хајдук трећи:
Кад сам доп'о ових тмина,
имао сам у горици
недорасла, слаба сина.
Хтело дете пушку дићи,
пушка тешка, слабе руке, -
поче јадно сузе ронит
што не може у хајдуке.
Плакало је, гладно, жедно
што му бабо овде труне,
плакало је, па је свисло, -
ево чаше суза пуне! -
Красно ј' вино, пуна ј' чаша, -
наздрави ми, Феруз-паша!
  
Сама с' рука паши диже,
сама нога крочи близе,
пехар попи, цикну мука,
мртав паде до хајдука,
мртав паде - а те кости
смејаше се... "Бог да прости!"