Три сужња (САНУ)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Три сужња

0001 Зацмиљеше три невољни сужња
0002 У тамницу Скадру на Бојану,
0003 Они смиле три године дана,
0004 Не виђају сунца ни мјесеца,
0005 Једно је Лијеш од Пиперах,
0006 Друго Томо од Васојевића,
0007 Треће је Булатов Вуксане.
0008 Но је Вуксан њима говорио:
0009 „А тако ви, до два побратима,
0010 Што је, браћо, коме најжалије?”
0011 Ного рече Лијеш од Пипера:
0012 „А мене је, браћо, најжалије,
0013 Најжалије и оца и мајку,
0014 Нема их ко до смрти ранит’.”
0015 Рече Томо од Васојевића:
0016 „А мене је, браћо, најжалије —
0017 Био сам се скоро оженио,
0018 Не знадох јо’ руке ни јабуке.”
0019 Но рече Вуксан Булатов:
0020 „Каменом се, браћо, пофалили!
0021 А мене је, браћо, најжалије,
0022 Е хоћемо јутрос погинути,
0023 Погинути а не зам’јенит’ се!
0024 У ријечи у које говораху,
0025 Али џелат испред тавнице вика:
0026 „Ко је овђе Лијеш од Пиперах,
0027 Нека иде тамници на врата,
0028 Е га откупи и отац и мајка!”
0029 Изљеже Лијеш пред тавницу,
0030 Ману џелат, посјече му главу.
0031 Таде зове Васојевић’ Тома:
0032 „Нека изљезе јунак пред тавницу,
0033 Одмоли га љуба у везира!”
0034 Брже Томо тамници излазио,
0035 Ману џелат, посјече му главу.
0036 Таде зове Булатов’ Вуксана:
0037 „Ходи изљези тамници на врата,
0038 За тебе силна откуп дође
0039 Од Роваца, од твоје породице!”
0040 Но му Вуксан ријеч говорио:
0041 „О, не лажи, турски Циганине,
0042 Далеко је мене откуп доћ’!”
0043 Па изљезе тавници на врата.
0044 Ћаше џелат да га посијече,
0045 Вуксан му ријеч проговара:
0046 „Да л’ не видиш, крвави џелату,
0047 Да л’ не видиш, очи му испануле,
0048 Ер је на мене од злата кошуља
0049 А од крви је муханато злато,
0050 Но ју свуци, па ме посијеци!”
0051 Он бачи сабљу на долину,
0052 Па Вуксану одријеши руке.
0053 Кад се Вуксан руку дофатио,
0054 Џелату сабљу уграбио,
0055 Три посјече крвава џелата,
0056 А побјеже преко Скадра града,
0057 Све што срете под сабљу метнуо.
0058 На мост срете хоџу и кадију,
0059 А кадија говори Вуксану:
0060 „Не, дијете, Булатов Вуксане,
0061 Немо’ моју погубити главу,
0062 Но ти хајде са мном у везира,
0063 Ја ћу тебе право осудит’!”
0064 Но му Вуксан ријеч говорио:
0065 „Било мене досад осудит’!”
0066 Хоџа од страха у воду ускочио.
0067 Од кадије је два направио,
0068 Па побјеже Румијом планином,
0069 Утече ломној Гори Црној,
0070 Отолен уз Брда питома.
0071 Здраво дође у Ровца камена.
0072 То је било кад се чинило.



Извор[уреди]

САНУ IV - Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.