Три сужња

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Процвиљеше три српске војводе
у сужањству паше скадарскога,
а да зашто, веће ни кроза што,
за хараче од ломнијех Брда,
јер се брдска ђеца посилила,
па не даду царевих харача,
а војводе паша преварио,
на тврду их вјеру домамио,
турио их на дно у тавницу.
Једно бјеше Вуксан од Роваца,
друго бјеше Лијеш од Пипера,
треће бјеше Селак Васојевић.
Љуто цвиле, јест им за невољу,
сужањство је њима додијало.
Још бјеседи Вуксан од Роваца:
"Браћо моја, љубимна дружино,
ми хоћемо овђе изгинути;
шта је коме данас најжалије?"
Вели тако Лијеш од Пипера:
"Мене, браћо, јесте најжалије:
скоро сам се јунак оженио,
остаде ми у двору љубовца
ни љубљена, нити милована,
ни карана, нити сјетована;
то је мене сада најжалије".
Вели тако Селак Васојевић:
"Мене, браћо, јесте најжалије:
осташе ми двори и тимари,
и још пусто небројено благо,
у планини хиљада оваца;
остаде ми саморана мајка
и сестрица без братске заклетве,
да кукају како кукавице
у мојему двору бијеломе".
Ал' бесједи Вуксан од Роваца:
"Ала, браћо, рђава јунаштва!
И ја имам дворе и тимаре
и у двору остарилу мајку,
вјерну љубу скоро доведену
и сестрицу милу неудату;
ал' тога сад ништа не жалим,
већ ја жалим што ћу погинути,
погинути данас без замјене".
У ријечи коју бесједише,
ал' ето ти од паше џелата
баш на врата тавници проклетој,
пак дозивље Лијеша војводу:
"Ко је овђе Лијеш од Пипера
нек изађе пред тавницу клету!
Пипери га на откуп узеше,
дадоше за њега све пиперске овце
и још млого небројено благо,
и сувише робињу ђевојку".
Превари се Лијеш од Пипера
те изиђе пред тавницу клету,
џелат трже сабљу испод скута,
ману сабљом, ос'јече му главу,
пак Лијеша за тавницу баци.
Пак се опет натраг повраћаше,
опет џелат са тавница виче
те дозивље Селака војводу:
"Ко је овђе Селак Васојевић
нек изиђе пред тавницу клету,
дошла му је остарила мајка,
од паше га узе на откупе,
даде за њга краве и волове
и бијеле овце и јагањце,
још сувише небројено благо".
Превари се Селак Васојевић
те изиђе пред тавницу клету,
џелат трже сабљу испод скута,
ману сабљом, ос'јече му главу,
пак Селака за тавницу баци.
Пак се опет натраг повраћаше,
опет џелат са тавнице виче
те дозивље Вуксана војводу:
"Изиђ' амо, Вуксан' од Роваца!
Ровчани те од паше купише,
за те даше двије боце блага
све у ситно жута млечанина,
и бијеле овце и јагањце,
још сувише робињу ђевојку".
Али Вуксан љута гуја бјеше,
те се Турком варат не дад'јаше;
он излази пред тавницу клету,
пак џелату бјеше говорио:
"Аман, мало, пашини џелате!
Попусти ми моје б'јеле руке
да ја скинем одијело дивно:
c мојих плећа зелену доламу,
под доламом токе од три оке,
којено су у Млетке коване,
оне вр'једе пет стотин' дуката,
под токама од злата кошуља,
нит' је ткана, нити је предена,
ни у ситно брдо увођена,
веће ми је вила поклонила,
та немој је крвљу поганити!"
Превари се Туре на кошуљу,
те Вуксану попустило руке.
Не шће Вуксан свалчит одијела,
од џелата сабљу уграбио,
њом му русу оцијече главу,
па побјеже преко Скадра града.
Дочека га тридесет Малисора,
одиста га уватити ћаху,
ал' се Вуксан ватат не даваше,
но се ману десно и лијево,
свијем турске осијече главе,
па он тера бјега с главом без обзира.
А кад дође на мост на Бојану,
дочека га хоџа и кадија,
па овако њему говораху:
"Не напријед, Вуксане војвода,
јер си своју изгубио главу!"
Но бесједи Вуксане војвода:
"Чујете л' ме, хоџа и кадија,
ако тамо куд напријед немам,
ни натраг се немам куд вратити".
Ману сабљом, ос'јече им главе,
обојицу тури у Бојану,
па он бјега даље унапредак.
Ђерају га пјешаци и коњици,
коњици га мало назираху,
а пјешци га ни чут не могаху.
Здрав утече у Ровце камене,
он утече, весела му мајка,
њему мајка, а мене дружина!