Три се снега на планину беле,
један лански, а други полански,
а трећи је од Нове године!
Међу њима мало окопњело.
Туна расте дивља перуника, 5
тун пролазе Павлови сватови.
Сви сватови беру перунику,
сал не бере Павле младожења,
но он тера коња до девојне:
„О девојко, да ти нешто нажем, 10
ово ми је девета женидба,
осам ми је мајка отровала
и тебе ће девету отроват!
Кад биднемо бијеломе двору,
ишетаће моја стара мајка 15
и изнеће једну чашу вина,
ти је ђево, проспи преко себе!”
Куд је она вино расипала,
све је коњу гриву опалила![1]
↑Упореди Н. Шаулић: Српске народне песме, књ. I, св. 4. Београд, 1936, стр. 29; М. Васиљевић: Југословенски музички фолклор 1. Београд, 1950. стр. 300.
