Три писма
| Три писма Писац: Милан Ракић |
I
ВЕЧИТИ ПУТНИК
Ја сам био створен, Госпо, да се родим,
Да живим, и умрем, све у истој кући,
Да целог живота, никуд не мичући,
У истоме куту разговоре водим, —
А ја белим светом расух живот цео;
И на обалама где је вечна плима,
И у сваком граду, сваком месту има
По кап моје крви и мог срца део.
Ко раскинут ђердан, снизали се моји
Дани, разбацани, туђи један другом,
И у луталачком мом животу дугом
Нигде један спомен уз други не стоји.
Сад сам силом ћуди, Госпо, не знам чије,
На северу мртвом, где се мрзне море,
Где ни једна тица пропевала није,
Где прастаре шуме никад не шуморе,
И где снежне јеле што столећа броје
Као беле дувне непомичне стоје ...
Све су јутрос јеле обвијене снегом,
И дрвене куће ко од снега целе,
Под црквеним торњем спокојно се беле,
Ко шатори бели под победним стегом.
Но мисао моја није тако бела, —
У мени се буди опет чежња стара,
И, шапћући тајно, ко вечерња врела,
Пред очима мојим старе слике ствара.
И ја видим друге пределе, и боје
Друге, с пуно сунца, с две големе воде,
Гле шлепови ниски укотвљени стоје
И бродови пуни у даљину броде,
Где над мирном водом, у вечери вреле,
Бде старинске куле с мрке цитаделе ...
II
Пишем вам, Госпо, из малене избе
У Министарству иностраних дела,
Мислећ на љубав Пирама и Тизбе,
Леандра, Хере, — што зна земља цела.
И ко Леандар, што је свако вече
Мореуз тамни препливаво смело
Да драгој Хери реч тек једну рече,
И види уста, и очи, и чело,
И ја бих брда прешао и реке,
И попио бих многу горку чашу,
Сносећи мирно удар судбе преке,
За слатку љубав и милошту вашу.
Но нашто Грци? Мир пепелу њином!
Ти стари писци уметници беху
Да свој осећај представе врлином,
И лепши изглед даду своме греху.
Ни једном Грку ја не дам преда се!
Ти љубавници с лажним ореолом,
И што се увек лажним перјем красе,
Мањи су од нас и срцем и болом.
Сви Грци, назад! — Ево вече пада,
Сва разнобојна, мирно тече Сава,
И тамномрка над њом, Мала ада,
Ко цвет водени над таласом, спава...
Миришу липе с питомог Врачара,
„Нешто се миче и нешто се мрда",
И, као око које се отвара,
Засветле ватре с Топчидерског брда.
Како су мирни сви наши пејзажи,
И пуни сете у вечерње часе,
Као да душа патничке нам расе
По њима блуди и утехе тражи.
А утеха је, Госпо, тако ретка!
Никада краја наслеђену болу,
И моје писмо, весело с почетка,
Свршава тужним акодром у молу.
И свако вече, када свет се смири,
У мојој души затрепери сета,
И тихо расте, развија се, шири
Ко црни цвет што само ноћу цвета.
Ах, збогом, Госпо: ево вече пада,
Сва разнобојна, мирно тече Сава,
И сивомрка над њом, Мала ада,
Ко цвет водени над таласом, спава...
III
Синоћ сам, Госпо, пио разна вина,
А све у част и слатко име ваше.
Но свуда беше таква месечина
Да мишљах: пијем њу из сваке чаше.
А кад над липама што мрачно стоје
Крајичком изби месец, па се шири
Пун, сјајан, мекан, ко колено твоје
Из црне ти чарапе кад провири,
Ја склопих очи и задрхтах тада,
И све што беше са мном и крај мене,
Редови липа, и људи, и жене,
И та старинска осветљена зграда,
И месечина, и природа цела,
Стопи се намах, за минуту једну,
У једноставну, непрегледну, чедну,
Белину слатку још слађег ти тела ...
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милан Ракић, умро 1938, пре 86 година.
|