Три ковача
| Три ковача Писац: Јован Грчић Миленко |
(Алегорија).
Ков ковала три ковача,
Удари се јасно чују;
Но ма да су до три брата,
Разне справе покуцкују.
Један кује оштро рало,
Да заоре њиве плодне;
Други кује љута мача,
Да слободи неслободне!
Ох, ал’ трећи, — потурица,
Синџир тешки хитро кује,
Са окови немилосно
Браћу српску да окује.
Који кује оштро рало,
Тај од срца песму вије:
»Ори, плуже, роди, земљо,
Пуни кућу Србадије!«...
Који кује љута мача,
Тај ускличе ка’но соко:
»Ко ми дирне сиротињу,
Згодићу га предубоко!«
Који кује оков роду,
Тај кроз зубе гунђа ’вако:
»Нисте више моја браћа
Кад мислите оба тако!«
То слушала мајка њина,
Па на месту мртва пала;
А два брата издајицу
Чекићима угрувала...
И столеће много јоште
Ковала су брата оба;
И сад јоште »сложно« кују
За благослов новог доба.
Кад год српски осмех видим,
Ја их чујем како кују;
Па им зато песму шаљем,
Да се песмом обрадују!...
У Бечу, 1869.
Извор[уреди]
Јован Грчић Миленко: Целокупна дела, Библиотека српских писаца, Народна просвета, стр 147-148
|