Тихе звезде...

Тихе звезде... Писац: Стојан Новаковић

Тихе звезде, очи лепе,
Чије ли сте? Што стојите?
Коју л’ срећу, чију л’ тугу,
Шта л’ одозго ви мотрите?

Шта вам тако тешко бива,
Кад облаком ведро чело,
— Што се сјаје канда снива! —
Покривате невесело?

Ил’ у миру кад лепоте
Својих чара казујете,
Кажите ми којој срећи
Тад се лепе радујете?

Јесте л’ душе што ја мислим,
Анђеоска јесте л’ чеда?
Што их грешна земља ова
Међ породом својим гледа?

Јесте л’ њини санци, жеље,
Туге, песме, уздисаји?
Што на земљи јавно није,
Што се лери, скрива, таји?...

— Ви гледате, ви ћутите,
Треперите, жељкујете!!
— Ој за ким је ваша жудња,
Кога тако милујете?

Моје лепе безазленке,
Немојте се мени крити,
Казаћу вам, аох мале,
Да л’ вам неће криво бити!

Или ваљда ви то несте,
Привиђења, чари, слике,
Ваљда земљом не ходите
Кано моме дивнолике?...

Ви сјајите, треперите,
Ал’ варати још не знате,
Ил’ за својим сестрицама
Ви то ваљда не гледате?...

Извор

1865. Вила. Година прва, број 27, стр. 329.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Стојан Новаковић, умро 1915, пре 109 година.