Тибуло
Тибуло Писац: Војислав Илић |
Тибуло
Пред хладни Венусов кип, под сенком питоме ноћи,
Тибуло, квирит млад, зачуђен, застаде немо,
И чудни гледаше лик. На крилу одмора свога
Ромула вечни град спокојно, тихо је дремô,
- А квирит стоји млад,
И с чудне статуе те сањиве не своди очи,
- И гледа бајни рад.
И зора сину већ, а он је стојао будан;
И снова тавна ноћ распусти чаробне власи,
А он је сневао сан - и прекор из сна га трже,
Кроз бурни, цели град, што тајни збораху гласи,
- И он је чуо сам:
Несрећни Тибуло наш, богови нека га штите!
- Он љуби хладни кам.
март, 1883
Извори[уреди]
- Војислав Илић: Целокупна дела, Књига I, страна 46, Издање Свесловенске књижаре, М. Ј. Стефановића и Друга, Београд, 1922.