Тема
Уредник ми пише: он би песму хтео,
Па по соби ходам с рукама у џепу,
Смишљам. Шта бих почô? Ноћ, месец и степу
Где с копљем на белцу јури коњик смео?
Ил' да тражим тему у дну срца, где је
Негда било пуно башта и фонтана,
А сад гробља ћуте испод сухих грана
И с прашином снега само ветар веје?
Или да опишем Срба и Хрвата
Јединство и слогу?... Како будна ока
Стојимо на стражи и кô слепа стока
Сви гонимо срећу са нашијех врата?...
Како се Србија, да би била с братом,
У темеље братства узидала сама?
Како с њеног блеска са нас оде тама,
Па сад браћа на њу бацају се блатом?
Нећу. То је тужно... Ја ћу друге грађе
Потражити. Идем на прозор. По путу
Има хрпа тема и у сваком куту
И крају Мостара по која се нађе.
Ено, мој комшија, што већ у свануће
Галами, пред својим дућаном на пању
Испечену овцу расеца и на њу
Све зове и виче: "Вруће месо, вруће!"
Једноме сељаку, ту одмах, на среди
Моста, под бременом дрва сивац пао;
Расуло се биље, стари сељак стао,
Гледа неће ли му ко помоћ' у беди.
Мимо њ неко дете, што му рита груба
С леђа виси, ђугум носи, пева нешто,
И у дно ђугума шаком тако вешто,
Хитајући чесми, кô уз добош буба.
Онамо на углу, пред крчмом "Три Леје",
Нека жена лежи пјана, а све јаче
Мрљаво и бледо њено дете плаче,
Мајку зове, а свет гледа па се смеје...
На раскршћу, ено, крај згрбљене бабе,
Са дрвеном ногом стоји један слепи,
Свира - боље: проси. Негда "херој лепи"
Што је ослобађô нас ружне и слабе...
Над реком, где кумре гучу зоре целе,
Видим чардак бегов. Видим испод свију
Прозора му уских пењу се и вију
Слатковине бронзе црвене и беле;
Из прозора средњег, у оделу што је
Кô гримиз, кô шипак сазрео на грани
Једна цура маше, а њени ђердани
Севају и сипљу запаљене боје.
Ено и Потхумља старог, у бехару,
И путељак видим вијугав и бео,
Куда сам се на брег са Дучићем пео
И са њиме чекô на шокицу Мару...
Ето хрпа слика, ето хрпа тема,
Па сад треба сести и писати само...
Но чекаћу вече и отићи тамо
У луку крај реке, где никога нема.
Када звезде плану и по тихој луци
Разлије се бела месечева срма,
Она ће ми доћи из густога грма -
Моја ореада са харфом у руци.
Као блесак лепе и краљевске круне
Сва ће она сјати, и са мном уз реку
Сести ће да мени, уморном човеку,
Срце крепи песмом и звуцима струне.
Слушаћу је страсно, нека слатку чесму
Својих трила слије у дно душе моје -
То ће бити тема... Са чаробне боје
Њених речи жељну уграбићу песму.