Тако је морало бити (драма у три чина)/19
XIX
МОМАК, ПРЕЂАШЊИ
СТАНКА (Јели) Јело, би ли ти умела да ми кажеш шта значи овај цвет у говору цвећа?
ЈЕЛА: Значи: љубав. Шта би друго могло значити?
МИЛАН: И верност, и верност!
МОМАК (доноси један пакет) Из радње Стојановића и Никића за госпођу Јелу Ђорђевић.
НЕДЕЉКОВИЋ: А, неко изненађење. То је од Ђорђа!
МОМАК (пошто је Јели предао пакет, одлази)
СВИ: А!!
ЈЕЛА (оставља затворен пакет на сто)
НЕДЕЉКОВИЋ: Да се отвори, да се отвори, да видимо чиме је муж обрздовао жену.
МАРИЈА: Разуме се, да се отвори.
СТАНКА (притрчи да отвори. Јели) Допушташ ли? (Отвори пакет и показује гривну.)
СВИ (опште усхићење)
НЕДЕЉКОВИЋ (Јели, која остаје равнодушна) Јеси ли чула, мора се признати да ти се муж показао. (Ђорђу) Зете, мора ти се признати да си прави муж!
МАРИЈА: Особито лепо!
СТАНКА: Е, зете, одиста имате укуса. Је ли Јело?
ЈЕЛА (једва погледа, без радости) Да, лепо је!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|