Тако је морало бити (драма у три чина)/17

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ПРВИ ЧИН
◄   XVI XVII XVIII   ►

XVII

СТАНКА, НЕДЕЉКОВИЋ, МАРИЈА, ПРЕЂАШЊИ

СТАНКА (истрчи прва) Госте! (Спази Милана) Ах?
МИЛАН: Зар вас то изненађује? (Рукује се с њом, а оцу и мајци љуби руку.)
МАРИЈА: Та како изненађује кад је већ била нервозна што вас нема!
СТАНКА (спази букет у Јелиним рукама) А, како леп букет!
МИЛАН: И за вас сам донео један цвет, само један цвет. (Даје јој)
НЕДЕЉКОВИЋ: (Ђорђу поверљиво) Шта си учинио?
ЂОРЂЕ (мрзовољно) Узео сам, не брините, узео сам.
НЕДЕЉКОВИЋ: Е, па, кад смо већ сви овако на окупу, могли би бити послужени једним ликером. Софија! Или можда ко жели чашу пива? (Ђорђу) Има и пива, је ли?


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 81 година.