Тадија и Ливњанин Ал-ага

Извор: Викизворник


      

Тадија и Ливњанин Ал-ага

Огласи се на гласу ђевојка,
Добром добра, а љепотом л'јепа,
Да је љепше ни до цара нема:
То ј' ђевојка Новљанина бана
По имену Ружица ђевојка. 5
Просиоци л'јепу Ружу просе,
Мамиоци од свакуда маме,
Ево ј' проси од Сења Иване
За Тадију брата рођенога;
Седам ј' пута Иван запросио, 10
Нигда ј' није ни оком видио.
То се чудо на далеко чуло,
За то чуо од Ливна Турчине
По имену од Ливна Ал-ага.
Па Ал-ага б'јелу књигу пише, 15
Па ти шаље Новљанину бану:
„Ти ђидије, Новљанине бане!
„Шаљи мени на књигу ђевојку,
„Јал' ми шаљи за се мејданџију,
„Јал' ми дођи на мејдан јуначки, 20
„Ако не ћеш ово учинити,
„Ја ћу саћи Новом од камена,
„Сав ћу т' Нови поробити, бане,
„Поробити, ватром попалити,
„Црном земљом хоћу г' поравнити; 25
„Одвешћу ти Ружицу ђевојку,
„Потурчити, па вјенчати за се.“
Така књига долазила бану;
Књигу штије Новљанине бане,
Књигу штије, сузе пролијева. 30
Њега пита Ружица ђевојка:
„Родитељу, Новљанине бане!
„Каква ј' књига, шта ли заповједа?
„И до сад су књиге доходиле,
„Али ниси ти ронио суза.“ 35
Бане ћери лјепо одговара;
„О Ружице ћери моја драга!
„Што си л'јепа да си мене сл'јепа,
„Ето среће од Бога једнога!
„Вав'јек сам ти, ћери, говорио: 40
„„Удај с', ћери, ако Бога знадеш,
„„Кад ти имаш таких муштерија;
„Ти не хћеде мене послушати,
„Већ данаске за те потпазио, -
„Љута гуја од Лијевна града, 45
„Љута гуја, од Ливна Ал-ага;
„Седам пута ј' био на мејдану,
„Седам српских осјекао глава,
„Па је Вуку одвалио руку,
„Па је носа по свије чаршија, 50
„По чаршија, па и по пивница,
„Ђе се пије вино и ракија,
„Ув+ јек с' хвали како ј' јунак Вуку
„Одвалио баш десницу руку;
„Па је б'јелу књигу написао, 55
„Па је мени књигу оправио,
„Да му шаљем тебе јединицу,
„Јал' да м' шаљем за се мејданџију,
„Јал' да м' идем на мејдан јуначки,
„Јал' да ћ' саћи Новом од камена, 60
„Да ће Нови Туре поробити,
„Поробити, ватром попалити,
„Тебе хоће младу зајагмити,
„Да те хоће младу потурчити,
„Потурчити, па вјенчати за се.“ 65
Кад то чула лијепа ђевојка,
Она с' на њ га гро'том насмијала;
Она иде у топлу одају,
Она пише књигу на кољену,
Књигу пише ситно племенито, 70
А у књизи врло жаобито;
Не пише је чим се књиге пишу,
Већ је пише крви од образа,
Још печати крви од образа.
Она виче Илисаву слугу: 75
„Брзо дођи Илисаво слуго!
„Брзо дођи да ти нешто кажем;“
Њој упаде Илисива слуга,
Ал' говори лијепа ђевојка:
„Илисава моја в'јерна слуго, 80
„Моја слуго и мог родитеља!
„Ево има за пуно година,
„Како наске ти у кули служиш,
„Нигда с' нама замјерио ниси,
„Ув'јек си нас вјерно послужио, 85
„Дед и мене данаске послужи:
„Стан'дер доље у доње подруме,
„Бирај хата од четрьест хата,
„Бирај хата, кога теби драго,
„Сигурај га добро на каштељу, 90
„Па ти зови четири кикаша,
„Нек изведу спремита коњица,
„Нек га држе у авлији мојој
„Док ти дођеш од мене из куле.“
То је јунак на мах послушао, 95
Момак спаде у доње подруме,
Добро јунак зечка сигурао,
Па он зове четири кикаша:
„Во'те коња у камен-авлију,
„Док се вратим из камене куле, 100
„Прихвате ми коња сва четири.“
Оде момак у горње чардаке,
У чардаке кићеној ђевојци.
Ал' ђевојка њему говорила:
„Илисаве, в'јерна слуго наша! 105
„Свлачи с' себе то своје од'јело
„А облачи господско од'јело,
„Па ти хајде па припаши ћорду,
„Па се шећи до коњика свога,
„И на ову књигу накићену, 110
„Па је носи Сењу од камена;
„Коње гони, што се брже може,
„Ти не жали коња од канџије,
„Нек те прије до Сења донесе.
„Ако л' цркне ђогат под тобоме, 115
„Бољег ће ти Тад'ја поклонити;
„Подај књигу Сењанин Ивану,
„Који ј' мене од мајке просио,
„За Тадију, брата рођенога,
„Онда нисам била добро спремна, 120
„За Ивана и за њег'ву кулу,
„И за Тад'ју за његовог брата;
„Данас јесам за њих сигураља:
„Ево муке и дебела ала,
„За ме јесте кучка потпазила, 125
„Потпазио од Ливна Ал-ага,
„Па је књигу Турчин начинио,
„Моме оцу књигу оправио,
„Да ме шаље на књигу Ал-аги
„Јал' да шаље за се мејданџију, 130
„Јал' да иде на мејдан јуначки;
„Ако ли му оправити не ће,
„Да ће Турчин саћи до Новога,
„Да ће Нови Туре поробити,
„Поробити, ватром попалити, 135
„А и мене младу зајагмити,
„Одвести ме Ливну каменоме,
„Потурчити, па вјенчати за се;
„Па ми с' отац врло препануо.“
Узе јунак књигу направљену, 140
Па се шеће до ђогата свога,
Па се баци ђоги на рамена,
Па отиште Сењу каменоме,
Б'јелој кули Сењанин Ивану;
Кад је доша Сењу од камена, 145
А пред кулу Сењанин Ивана,
С коња сјахо Илисава слуга,
С коња сјахо, кајас заметнуо,
Сам му с' коњиц испред куле вода,
Јунак оде у високу кулу; 150
Кад у кули, сва сењска господа,
Међу њима Сењанин Ивaнe,
Ал' Иване сењски капетане.
Момак њима божју помоћ викну:
Они њему Бога отпримише: 155
„Да ви здраво Илисаво слуго,
„В'јерна слуго Новљанина бана!
„Што те ј' бане тако накитио,
„Накитио, мени оправио?
„Ал' је њему велико весеље, 160
„Па је мене позва' на весеље,
„Ал' је њему нужда од Турчина,
„Кад он мене баш у нужди тражи?“
Вата с' Иле руком у џепове,
Па он вади књигу накићену 165
Што ј' китила прел'јепа ђевојка
Што ј' китила, њему оправила.
Узе књигу Сењанин Иване;
Кад он виђе, што му књига каже,
На књиг' Иван очи наоблачи, 170
Па је Иван 'вако говорио:
„Бога теби, Ружице ђевојко!
„Какво оно вријеме бијаше!
„Кад сам тебе седам пут просио,
„Никад т' нисам очима видио, 175
„Ја камо ли да б' те испросио?
„Кад се нађе грдан мејданџија,
„Па је за те на мејдан позвао —
„Онда си ми брату муштерија.
„Ал' ја могу њега оженити, 180
„Без мејдана и без мртве главе;
„Јер ј' Ал-ага грдан мејданџија,
„Седам пута ј' био на мејдану,
„Седам ј' српских одвалио глава,
„Па је Вуку одвалио руку, 185
„Па се с њоме носи и поноси;
„Ти се удај за кога ти драго.“
Кад то чуо Сењанин Тадија,
Он говори брату свом Ивану,
То је брату Таде говорио: 185
„Давор, брате, од Сења Иване!
„Јесам теби вавјек говорио,
„Да се јунак ја женити не ћу,
„Док не нађем под пизмом ђевојку,
„Доклен срећу своју не окушам, 190
„Ја ти слушај, што ћу диванити:
„Ево ј' теби тврда вјера моја,
„Јал' ћу сада изгубити главу,
„Јал' Ружицу за се ја добити,
„С Ружицом се данас оженити.“ 200
И то рече па на ноге клиси,
Пак он иде у своју одају,
Па он пише књигу на кољену,
Па је шаље Јанковић Стојану:
„Ој Стојане, мој по Богу брате! 205
„Купи мени кићене сватове,
„Бирај свате по оба котара,
„Па их води мојој б'јелој кули,
„У неђељу, која прва дође,
„Па ћеш ићи Новом од камена 210
„По Ружицу банову ђевојку.“
Ону шаље Јанковић Стојану,
Другу пише на кољену своме,
Па је шаље Николи Боктули:
„Бога теби, Боктула Никола! 215
„Пођи мени, брате, у сватове
„У неђељу, која прије дође,
„Доведи ми шездесет сватова.“
Ту он шаље Николи Боктули,
Трећу пише на кољену своме, 220
Па је шаље у гору зелену,
А у гору, горскоме хајдуку:
„Чуј, на име, Б'јелићу Јоване!
„Ти Јоване, Богом побратиме!
„Пођи мени, брате, у сватове, 225
„У неђељу, која прије дође,
„Да си мене до дана код куле,
„И доведи тридесет хајдука.“
Таку књигу оправи Јовану.
Све дан по дан неђељица дође; 230
Помоли се Јанковић Стојане,
Коња јаше пред своји сватови,
За њим иде стотину сватова,
Сви у црној чоси венедичкој,
Све пјевају по два напоредо; 235
Отргују кратки џевердани,
Бубњи бију, а свирале свире,
Вијају се крсташи барјаци,
Пр'јечају се на коњма јунаци,
Па дођоше кули Ивановој, 240
Нонђе своје коње одјахаше,
За готове столе посједаше;
Они пију вино и ракију.
Шомоли се Никола Боктула,
На ђогату, к'о на горској вили, 245
За њим иде шездесет сватова,
Он' дођоше кули Ивановој.
С коња јунак Бога називао,
Њему Стојан Бога отпримио.
Ту су они коње одсједнули, 250
За готове столе засједнули.
Помоли се Бијелић Јоване.
Мили Боже на свему ти хвала!
Да је било стати па гледати,
Ја какво је Јованово друштво, 255
Како с' сјаје и сребро и злато.
Они б'јелој кули дојездише,
Свијем њима Бога називаше;
Они с' њима Бога отпримили,
За јуначко здравље упитали. 260
Кад су здраво тамо и овамо,
Сједе Јован са својом дружином
За готову на мах трпезицу;
Кад се мало вина накитише,
Они на мах на ноге скочишe, 265
Подвикују из све своје главе,
„Азор, азор, господа сватови!
„Свати јесмо ми за стање нисмо:
„Кратки с' данци, далеко конаци,
„Хајд'мо, браћо, довести ђевојку.“ 270
Отален се сватови отисли,
Напред јаше Јанковић Стојане,
Пореди му Сењанин Ивана;
За њим јаше Никола Боктула,
Пореди му Сењанин Тадија, 275
А за њиме Бијелић Јоване,
Пореди му два његова друга,
Чувају га од свакаке б'једе.
Кад су дошли Новом од камена,
Пред Нови су сватове довели, 280
Пред Новим су они одјахали.
Сва господа у кулу одоше,
А сватови чадоре попеше.
И ту јесу ноћцу преноћили.
Кад у јутру јутро освануло 285
И жарано сунце огрануло,
Кад л' упаде млађан књигоноша,
Па он носи књигу накићену:
„Ој Бога вам кићени сватови!
„Ево кује, од Ливна Ал-аге 290
„Ђе је дош'о под Нови на поље,
„А на пољу чадор разапео,
„Па га сједи Туре под чадором,
„Дуг бојали-камиш запалио,
„А уз камиш црну каву срче, 295
„Подвикује из свег грла свога:
„О Тадија, куја т' окотила!
„Гони коња на поље зелено,
„Да ми јутрос мејдан под'јелимо,
„Да видимо, чија је Ружица; 300
„Ко остане јунак на мејдану,
„Нека води банову Ружицу,
„Нек се јунак баш ожени њоме.“
Кад ту књигу разгледа Тадија,
Ал' Тадија на ноге скочио, 305
Па се шеће до дората свога,
Па притеже четири колана;
Њега виче Јанковић Стојане:
„О Тадија, моје јање драго!
„Пушти мене на мејдан Турчину, 310
„Више пут' сам био на мејдану,
„Више Турских одвалио глава;
„Јесте Туре грдан мејданџија;
„Седам пута био ј' на мејдану,
„Седам српских одвалио ј' глава, 315
„Па и Вуку одвалио ј' руку.“
Кад то чуо Сењанин Тадија,
Ал' Тадија говори Стојану:
„Побратиме, Јанковић Стојане;
„Да се ниси побро догодио 320
„Мога брата Сењанин Ивана,
„Сад бих тебе главом раставио,
„Што ти плашиш 'вакога јунака.“
Коња узја, отисну на поље;
Он доћера коња до чадора, 325
До чадора Ливњанин Ал-аге;
Њем' Тадија Бога називао,
Њему Туре Бога отпримило.
Ал' говори Сењанин Тадија:
„Устан', Туре, да се огледамо, 330
„Да на пољу мејдан учинимо,
„Да видимо чија је ђевојка,
„Да видимо, коме ће остати.“
Кад то чуо Ливњанин Ал-ага,
Њем' Ал-ага 'вако говорио: 335
„Сјаши коња, Сењанин Тадија,
„Сјаши коња, да се напијемо.“
Ал' говори Сењанин Тадија:
„С ким се бије, с оним се не пије;
„Устан', курво, да се огледамо.“ 340
Уста Турчин на ноге лагане,
Па осједну својега ђогата,
Па излази на мејдан Тадији,
Па на пољу мејдан размјерили,
Тад' међу се они диванили; 345
Вели Туре, Ливњанин Ал-ага:
„Ал' ш бјегати, ал' поћерат' Таде?“
Ал' говори Сењанин Тадија:
„Твоје звање твоје, обирање.“
Ал' побјеже Сењанин Тадија, 350
Поћера га Ливњанин Ал-ага.
У Тадије добра срећа била,
Добар му се коњиц догодио,
Па одмиче пред младим Турчином,
За њим Туре копље отиснуло, 355
Паде коњиц на прва кољена, -
Сва је сила преко њега прешла.
Вати с' Туре копља убодице,
Па је за њим копље отиснуо.
И та сила њега преметнула. 360
Кад то виђе Ливњанин Ал-ага,
Он је свога коња повратио,
За њим Таде коња навргао,
Туче њега плетеном канџијом,
Туче њега с обадвије стране, 365
Док је добра коња ражљутио.
Сустигао ј' на пољу Турчина,
Удара га бријаткињом ћордом,
Од Ал-аге два Турчина гради,
Па окрену међ Агине свате; 370
Кад он дође међ Агине свате,
Ниђе никва жива не нашао,
Све Тадини свати позобали.

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Красић Владимир, Српске народне пјесме старијег и новијег времена, књига прва, Браћа Јовановић, Панчево, 1880., стр. 31-44.‎