Сјећање на моју чету
Ево прође дваест годин’ дана,
Чини ми се као да сам сања’;
Тад сам био у најљепшем цвијету,
Не знах млађан да живим на свијету.
Сад се сјећам Лике и Крбаве, 5
Памтим борбе и кланце крваве;
Ходио сам кроз Капелу пјешке,
Памтим борбе крваве и тешке.
Сањам ријеке, горе и ливаре;
И хероје покрај себе младе, 10
Што ј’ јуначки Кордун одгојио,
Тешко ј’ рећи кој’ је бољи био.
Све по избор, истина је знана,
Сто јунака, храбрих партизана;
У ту чету храбрије брђана 15
И мене је отпремила нана.
Каквих, друже, ту бјеше јунака,
Од Војнића па до Међеђака,
Па и село Буковица цијела
Роди борце за велика дјела. 20
Све је српска породила мајка
И усташка осудила хајка.
Те брђане волио је свако,
Па их није заборавит’ лако.
Кад се сјетим чете командира, 25
Бол за њиме у срце ме дира:
Јунак Мићо Гаћеша је био,
Смјело чету у бој је водио.
Родом бјеше из Гаћеша села,
Малог села крај Утиње Врела. 30
Мало село, ал’ пуно јунака,
Горостаеа, кршније горштака.
Зјача Глишо бјеше јунак прави:
На јуришу куда нагарави.
Ту потеку потоци крвави 35
Јер тај не зна да се заустави.
Кад се сјетим Мркоњић Илије:
Таквог борца на далеко није,
Који није много говорио,
Ал’ се увијек јуначки борио; 40
Мрка ока а црнога брка,
К’о да гледам Мандушића Вука;
Висок бјеше а танак у пасу,
Мио бјеше а јунак на гласу;
С њим у чети два његова сина, 45
Све јунаци, гледати ј’ милина.
Кад се сјетим Шимулије Зора,
Кршна момка к’о Петрова гора;
Жута брка а мушкије вјеђа,
Тај у боју не познаје међа; 50
Као јелен корака је лака,
Никад џабе не троши метака,
Ђе погледа погодити мора;
Од гласа му одјекује гора.
До њега је јунак, љута змија, 55
Стојаковић млађани Илија;
А до њега Радојичић Марко,
Вољесмо га као сунце жарко;
Увијек ведар, душа чете био,
А о смрти није ни мислио. 60
Кад се сјетим Павловића Мане
Ког родише исте ове стране;
Тих и шутљив к’о Радоња ријека,
Ал’ у боју не знаде препрека;
Па Милоша Мркоњића — Брке, 65
Што душману тај зададе трке!
Кад се сјетим Живка Петровића,
Мушке снаге, правог Обилића;
Израстао као вита бреза,
Сам пограби тешког митраљеза, 70
Сам га носи са коте на коту
Да душману задаје страхоту;
Он је дика батаљона био,
Јуначки је смрти пркосио.
Још се сјећам Бижића Николе, 75
Такве, браћо, не бијаше лоле;
Лијепо момче као вита јела,
Бујне косе а погледа смјела;
За њим многа уздахнула цура,
Ал’ у боју бјеше као бура 80
Што пред собом обара дрвеће,
Тако бјеше куд се Нико креће.
Све их сањам јер сам с њима био,
Ал’ ко б’ цијелу чету избројио
Јер у чети стотина их бјеше, 85
Сада мртви у сну ми се смјеше.
Сањам чету, иде у колони,
Као живи преда мном су они,
Али из сна кад се душа прене,
Тешка туга тад обрва мене. 90
Пуста жеља да сан буде јава:
Страшна збиља јаде ми задава.
Сањам воду, то су муке тешке:
На врућини кроз Капелу пјешке,
Сунце грије, а врућина бије, 95
Капи воде у Капели није;
Капела се дигла под облаке,
Али бјеше мука за јунаке.
Тада љетно појави се јутро,
Чека душман, и траг му се утро. 100
Опет борба разгори се љута,
Трешти рафал што јунаке гута.
Зато пишем да би млађи знали
За јунаке како су падали,
Да се знаде тужна прича ова, 105
Што нас кошта чупање корова,
Што нас кошта жељена слобода
И обрана земље и народа
Од проклетих фашистичких паса
К’о кољачи што стекоше гласа. 110
Још се сјећам к’о да бјеше јуче;
Талијанска хаубица туче
И граната погоди јунака,
Бој с’ наставља, ал’ заплака мајка,
Бој се бије, гледам Језеране, 115
Паде Мићо, покоси га тане,
Ал’ његово срце у нас бије,
Па нас душман побједио није.
И Ваганац гледам као сада,
И ту Прва бијаше бригада. 120
Ту стотина другова нам паде,
Ал’ и душман ту доживи јаде.
Али ко би битке избројио
И у боју сваком свједок био,
Куд су борци кости посијали, 125
За слободу животе давали.
Ово пише Гријаковић Владе,
Борац Прве ударне бригаде.
Пише оно што упамти јако,
Моју чету сад пребројим лако. 130
Живих оста десетина сада,
Па се ни то не скупи никада.
А од туге ја и пјесму скратим,
Мртве пјесмом не можем да вратим,
Али дајем што вам могу дати 135
Кад у прошлост санак ме поврати
И сјети ме другова јунака —
Нека им је црна земља лака.
И порука од ратнога друга,
Да и мени одумине туга; 140
Тито нас је дов’о до побједе,
Фашисти вам на гробу не сједе,
Ваша дјеца нови живот граде
И у њима ви живите саде!
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
