Сјећање

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Сјећање
Писац: Јаков Шантић


Сабрана дела Јаков Шантић.png




        Сјећање

Пршти ми глава, болестан сам јако.
Грозница струји кроз жиле и тијело;
Ал‘ на те мислећ’, боље ми је малко
И мислим да ћу оздравит зацијело.
 
... Да, ја сам сретан ‘вако мислећ’ на те,
Походећ' нијемо, пун суза и среће,
Састанка ноћи и обале знане,
Гдје душа души у загрљај слеће:
Гдје нијемо, дуго, као мисли двије,
Крај мора стасмо без ријечи и гласа,
Док душе биле без говора нису,
Већ пуне збора и божанских часа.
Но једне ноћи: Грдна луна бјеше
Сребрним небом заронила красно,
Немарно море, кô пролито стâше,
Мраморно, мрачно, сребрно и јасно; –
Обале бјеху као једно платно
Мрко и дуго, лијепо и страшно;
Са цркве старе горијаше златан,
Божански – грозан, крст, мирно и плашно; –
Ни једног гласа, све заспало бјеше,
Људи и небо, море и селена,
Само ја и ти, кô два гријеха нека,
Те глухе ноћи бјесмо будна сјена.
Ја не знам сада шта у мени бјеше,
Да л' Господ сами, или демон луди.
Но сваки пољуб, који си ми дала,
Душом ми дахом самртним застуди.
Да л' у том трену познадосмо срећу,
Божанску, голу, истинску и чисту?
Је ли то било све што живот дава:
Гробница и вјечност у тренутку исту?
Авај, то не бјеше! Не, то није била
Цјелина душе, сласти јој и бола;
Ми бјесмо само она стара прича
Суморна, празна, обична и гола.
Сав пурпур снôвâ, које срце само
Болесном ватром замишља и ствара,
Досадно подне постаде у трену
С пустињом својом пепела и гара.
... Ја нисам тада осјетио оно
За чиме чезнух: велико бескрајно,
Бездано, страсно, неисцрпно, вјечно,
Велику истину свега што је тајно! ...
Ах, мој ме занос одродио бјеше
Од самог себе. Шта ја хтједох тада?
Ја тебе хтједох невидовну видјет
Кô слику туге, што кроз свирку пада,
С осмејком једним, који мисô ствара,
И вјечно ново! ...
Но ти си зато била тако сретна,
Блаженство виђах у погледу твоме,
Докле ја бијах само туга среће –
Сањало худи у тренутку томе! ...
Ал' сад, кад прошлост дигне се и буди
У срцу и души, као магле чисте
Прелите сунцем на високе горе,
Ја видим ноћи и састанке исте
И све што некад непотпуно бјеше,
Празно и пусто, сад је пуно дражи!
Ах, ја сам сада сретнији но тада,
Походећ' прошлост у истинској лажи.
 
Пршти ми глава, болестан сам јако
Грозница струји кроз жиле и тијело;
Ал' на те мислећ', боље ми је малко
И мислим да ћу оздравит' зацијело.
 
Leysin, 10. II. 1904.



Извор[уреди]

  • Јаков Шантић:Сабране пјесме, Едиција Жива баштина, Свет књиге,Београд, и Институт за књижевност и уметност, Београд 2005., Приредио Синиша Тутњевић, стр. 78-80.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јаков Шантић, умро 1905, пре 115 година.