Сјевер проси од Југа дјевојку,
Сјевер проси, а Југ се поноси.
Љуто су се вјетри завадили,
све су бистре воде замутили,
само нису пашина бунара. 5
Крај бунара зелени се трава,
а на трави листак од папира,
на папиру црно слово пише,
црно слово, ал’ је јадиково:
— Грехота је цуру пољубити, 10
пољубити па је оставити,
јер су тешке дјевојачке клетве!
Кад закуне, до Бога се чује,
кад заплаче и Богу је жао,
кад јој суза на земљицу пане, 15
три аршина у земљу пропане!
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 509.
