Суљ-капетан

Суљ-капетан Писац: Григорије Божовић

У Броду, главном месту потурчене Горе, чија су села нежно обгрлила гротласти Коритник, већ одјекују гочеви и зурне, и то не циганске но праве горанске, направљене по неком из далекога Анадола донетом препочетку. Средина је дивнога планинскога лета, а сутра је Пантелејица.

Чудан је Шар са својим гредама и огранцима. Крепак је његов не само дивљи чар, но и снага која још држи истрзане остатке старине наше. Сточарска насеља с обе стране његова шарена хрбата имају своје обичаје, нарочите нагоне за одржане. Лутају са својим стадима од благих приморја до посурелих снежаника Бистре н Кораба. Скићу по печалби од мора до мора и далеко преко Дунава, носећи у мекој тугованки носталгију за родним кршем као нико из нашега племена. Али свако њихово село има један дан у години, кад се по могућству сви скупљају, који је већи и од Ускрса и Бајрама, и кад планинци готово неосетно осете да су једно, и ако их ова два празника деле у непомирљиве таборе. Најизразитији у овом погледу, Галичник, има свој Петровдан. То је светковина и стародавнога почетка лета, и заветина сеоска, празник пуне ведрице и срећнога доласка са печалбе. То исто је за Брод Пантелијевдан, садашња Пантелејица, остатак њихове хришћанске заветине код цркве Св. Пантелије у Броду.

Одјекују гочеви, а ужурбало се село. Дошли су печалбари из туђине да просветкују по старом обичају. На прекор свих хоџа и улема, Брођани су га одржали. Освануће сутра Пантелејица, па као у прошлим временима, у селу ће се обавити све свадбе, сва весела, сви сунети. Поређаће се око извора насред села гледаници — момци за женидбу. Доћи ће да захите студене воде накићене гледанице и бациће киту тек ишчупана босиљка на своје срећне изабранике. Јер тако потурчени Горани чувају старе обичаје, каогод и стару ношњу и говор. Али су ревносни у вери као ретко ко од преверених скоројевића. Сунет, право муслиманско крштење, обављају само у овај дан, да би тој ствари дали што већи значај. Зато се већ по Броду пеку халве, месе баклаве и разни колачи, какве је само Цариград могао изумети а Горанин научити, било као кувар код каквога јешнога паше, било као посластичар с оне стране Златнога Рога.

Но највећу новост учини долазак у село Суљ-капетана, старога ратника и горанскога витеза луталице. ОД Сереза до Васјата, н од Дебра до Ћустендила спомињано је његово име и проношена хајдучка слава. Синовац чувенога Лазара Ћаје, свога оца је сахранио у православном гробљу, а муслиманство пригрљавао утолико уколико му је расла мржња на оне, нешто раније истурчене, који му кућу разорише, и тисућна стричева стада прегнаше преко Коритника. Одметнуо се био у шуму као и сваки немиран дух. Да је султан чешће, као раније, пролазио кроз ове крајеве, јамачно би и њега уочио као и његова земљака Синан-пашу, као Соколовићеве — Херцеговачкога и Матскога, као Рустема Босанца и многе Ћуприлиће. Кад се већ потурчио, хтео је да буде слободан и без стеге: није ваљда могао гледати да му Љумљани и дале отимљу стоку и пресецају глобу. Напротив, постао је хајдук да сам шале рабоше за глобе и да покаже како се отимље. Нека му се смеју колико год хоће што му је стрина Божана још Божана, и то баш у Броду покрај преклада, и што су му братанци у Призрену у српској школи. Лековац је он. А од Лековаца неки су већ муфтије и мудеризи, па и они што се крсте — дај, Боже, да постану владике, а он ће да хајдукује!... Сточарство је у Гори уништено и настала дотле незнана печалба. Не може он ићи у Смирну и Сарајево да гради халву и продаје бозу. У друкчију је печалбу пошао. Саставио је Дружину по старом крџалијском закону: од зла оца и од горе мајке, у којој се о вери не пита. Настао је да собом продужи мутно помешане завете и Старине Новака и разних балканских кесеџија. Качаник, Демир-Капија и велики путови ка Серезу и Битољу бејаху његово поприште. Његове пустоловине власт је гледала кроз прсте, јер се одликовао у свима ратовима и угушивању побуна, да му је надимак капетан пристајао и као пустоловном атаману и као ратном стотинашу.

Већ је почео да залази у године. Његов је једини син готово момак, а још несунећен. Као и многи по селу. Сваке године уочи Пантелејице сиђу старији Горани до Призрена и тајно упитају кога од српских првака: да ли се треба надати скором пзбављењу, да не би своју децу кварили — да после, као хришћани, носе срамни жиг на миросаном телу... То је чинио и Суљ-капетан, те му је дете већ одрасло као каурин. И он се нечему надао. Али ево већ неколико година како су Призренски одговори тужни. Свет почео да се мири са судбином. Тако исто и хајдучки капетан. Из дана у дан види он како од нада нема ништа. Већ је почео да се љути на своје братанце Јанчета и Косту што се не турче, но још своју деду шаљу у Београд на школе. Хе, а како је диван, на пример, Петар Костин! Кад би се тај потурчио, вера и бог, брзо би Постао или велики везир, или шеих-уљ-ислам... Сломљен је већ Суљ-Капетан. И сам осећа да свакога тренутка постаје све већи муслиманин и Турчин. Не вала се више заносити и премишљати. Зато је и дошао у Брод да се мало одмори и Сунети свога сина. Би!... И сам је Турчин већ... Гочеви бију. Суљ-капетан је објавио своју одлуку за Сина, те му навалише Горани на весеље. И они су као остали свет. Ишчекују чуда од расипања и показивања. Па то и не крију. Мисле да су и његови ћемери пуни дуката, као што је громка његова слава хајдучка. Међутим, капетан је танак домаћин. Није штедио ни код куће, ни при пустоловинама. Хтео је да задиви свет једним Горанином, да покаже Турцима какав може бити један потур. Расипао новце лакше но што их је задобијао. Давао је сиротињи, гостио пријатеље и дивљу дружину. Бацао је у текије и цркве баш као онај ђаковички бекташ што је на самрти поделио својих последњих триста гроша текији, џамији и Дечанима: „пред Богом једна је вера права — ваљда ће која од ове три помоћи мени грешном пијаницу!...“ Нико не зна да је он једва у ћемеру набиљушио педесет дуката да обави сунетско весеље, но све зинуло да види чуда од злата и госпоштине...

Види то капетан, па га нешто штрецну. Заголица га безобзирна таштина. Први је он човек сад у Гори, у Броду, мора и његово дете у последњој свечаној поворци кроз село бити као кнез. У злату и на хату као валијин син. Иначе зашто се потурчио и зашто да дете сад чини правим Турчином? Зашто да његови земљаци помисле да је више сојтарија но хајдучки капетан? Али — пусто немање!...

Баш тих дана бејаше дошао у Брод богати призренски трговац Спаса Чемерикић са пуним бисагама злата и сребра да по Гори откупи овогодишњу вуну за извоз. Дошао је на својем хату, са везеним кубурлуцима на седлу, јер се овде није бојао. Он је главни поверилац горански, добродушан чорбаџија, који оскудних година сву Гору издржава храном до овога доба. Њега се најзад сети Суљ-капетан. Па позва старога слугу Ћерима:

— Али знаш, мој Ћериме, да ми је сега срце ћумур? Још једна жишка — пепел ће се учини!...

Затим му пружи фишек и прстен с руке, па се страховито намршти:

— Турчин сам, шућур!... Што да мислим горе-долу?... Иди во село. Ће го нађеш чорбаџија Спасо од град. Дади му то.

„Ти се поздравил — да му речеш — ага ми Сулејман Лековац со здраво — живо: хата да му испратиш и све ћемере со лири, со алтани, со дукати. Резил да го не учиниш, зашто — сунет прави детету. Гајле ич да немаш. Само нема такец-вакец: ја тој, ја глава немаш“... Оди, бре стари пес!...

Крајем лета након две године после овога спушташе се низ Вардар кроз Демир-Капију караван са призренским трговцима. Каравани са вуном и сахтијаном стигли су још раније у Солун, где се утоварују у лађе за Трст и Марсел. Трговци су на обичним јалицама, са сексанама које им носе јело и ствари за преноћишта. На понекој сексани су и бисаге пуне новаца. Врве они без оружане пратње, на срећу, овом опасном долином. Неће да изазивљу горске хајдуке нескромношћу. Само је сваки од њих приготовио по двадесетак дуката, а у бисагама поред чутуре са жеженицом по оку најлепша скопљанска дувана — да обдаре случајне сусретнике који жудно траже украј пута оваке намернике. Али је сваки од њих прикрио дубоко у појасу и по самокрес. То је очајничка пушка. Јер је чудноват Призренац. Потули се путем, постане веома скроман, много подноси, хоће новцем да се откупи, дубоко се Турчину пресавије, но уме и хоће често да умре! Кад кроз њега Проговори класична крв, а лице поцрвени као турчинак...

У Друштву беше и Спаса Чемерикић. Спремио се да са Димишем Мишетевићем види Лондон. Био је у Цариграду, Александрији, Трсту и Бечу. Хоће под старе дане да опроба Трговачку срећу и са далеком престоницом. У Солуну му се већ товаре огромне количине вуне и получињене призренске коже. То Му је ваљда последњи узмах, јер је остарио. Пред полазак је оставио завештање, да његова мука не би отишла у ветар. Деце нема, па је све оставио народу. Зато и треба овај подухват да му донесе највише зараде...

Кад поворка наиђе у саму сутеску, она погна уморне коње брже да што пре мине ово опасно место. Но чим изби на другу страну, читава чета разно обучених и разно наоружаних пустолова опколи их и заустави с наредбом на турском језику да сјашу и пођу за њима. Трговци утрнуше, па послушаше. Али Чемерикић се сети да су његове бисаге најпуније, да је то већ народна навака. Сјаха и он, па уздахну тешко и болно. Гле несреће! Уз његову главу, која више никому не треба, отиде и оно што је народу наменио као да је проклето. Остаће и даље црква непокривена, а школе у подрумима. Вај!... Њему удари пламен уз образ, па брзо трже пиштољ и опали на најближега. Али не погоди. Хајдуку не даде дружина да га погуби, пошто је њихов поглавица изрично наредио да се сви живи доведу.

Иза деснога врха Демир-Капије, на једном брдашцу, сеђаше на овнујској кожи стравичан атаман. Дуже косе, у бради, са огромном дервишком капом, испод које сјајаху два крупна зелена ока. Пуши на дугом чибуку, а белокори јатаган извукао из ножница и метнуо поред десна колена. Иза њега држи му момак његова коња и две-три самарице које им носе комору. Трговцима клецнуше колена, кад хајдук показа на Спасу Чемерикића и рече да је пуцао. Он нареди да му се овај примакне, па се маши за јатаган и о тле му опроба виткост. Али га Спаса достојанствено погледа и поздрави руком. Харамбаша га пресече очима и поче потмуло турски:

— Шта си хтео, бре?

— Да се браним, ага.

— Чиме?... Пушком?... Каурска главо неразбрана!... Зар не знаш да је ваша пушка умрла одавно?

— Заиста је тако, ага!... Али деси се по нека...

— Која не упали —

— Понекоја и упали! — дрско одговори трговац, као човек који види да је све свршено. Смрт га неће мимоићи, па барем да проговори као онај с коца, или испод џелатове сабље...

— Дакле и каурин да се маша за пушку?

— Сладак му је живот као и Турчину, ага... Образ тако исто...

— Таке је! — узвикну дервишина на горанском наречју, те се Трговци још више уплашише. То је сигурно каква потурица из Кичева или Тетова, која се неће зауставити само на пљачкању.

Међутим намрштени харамбаша упре поглед изнад њих негде у даљину, па се дубоко замисли, а руком се играше са голим јатаганом, по изгледу само да нареди да му повију Спасу Чемерикића, те да му одруби самовољну главу.

— Али ме познаваш, бре каурине? — настави у неко доба чисто — горански. Не.

— Не се плаши, казуј истину!

— Потесно ли ће ме нађеш — испрси се Спаса очајнички: — те да те лажем?

— А си познавал некад потура Суљ-капетана?

— Јесам.

— Беше ли тој неки пут на нечаре?

— Не знам, ага...

— Не, не — збори право. Ако си ти Спаса Чемерикић од Призрен?... Тешко беше један пут и Суљ-капетан во Гора. Резил ће се направеше. Ама ти му го донесе образ на место. Со јунаштина. Даде му хата за дете и многи ћемери со злато... Таке ли је?

— Па, ага...

— Убаво!... Врати ли ти тој стари потурски пес?

— Вратио ми је све. И паре и коња. Сам је дошао код мене да броји паре, а његов слуга је донео пуну тепсију баклаве.

— А што ти рече најзад? Мисли убаво, па да ми кажеш!

— Рече ми: „Бог турска душа“...

— Не, не!... Ваке: ,,Бог потурска душа“...

— „да не ми је земе, море Чемерико, док не ти направим добро“!

— А, таке!... Ете, таке је рекол тој стари пес!... Тој погани потур и торбеш!... Такец!... Настаде тајац и пометња. Призренци почеше да мере што би ваљало: бранити свога земљака или удворично одобравати овом страшном човеку. Но, он брзо збаци дервишки клобук с главе, заповеди дружини да вољно седне, па се окрену поново збуњеном Спаси:

— Тој потур се направи божем дервиш: ја сам Суљкапетан — руку овамо, здраво-живо, земљак!... Ти ми некад сачува образ, право је сега и ја да ти вратим... Сви сте слободни Земљаци сме. Вије в туђина да печалите, и ја такец... Ракије да се напијеме, ама турски, а не каурски... Седите!... Као наново рођени, Чемерикић му на растанку понуди мало трошка, али се капетан љутну:

— Ба!... Сиромав човек сам, па опет во мој ћемер ће се нађе некој алтан... Само земи мој прстен. До Сењаник има још лоши људи: нека ти бидне он дерудеџија — зашто па један је Суљ-капетан од Гора, иако је потур, иако јоште међу зубе, може бити, ће му се нађе домузовина... Такец!... Кад трговци сиђоше на пут н окренуше поново низ Вардар, иначе ћутљиви Демиш окрену се Спаси шаљиво:

— Ама на овуј муку није баш рђаво кад се неко наш потурчи, а што велиш?

— Скрши врат, протестанту ни један! — полуљутито одговори побожни Чемерикић, па натуче на прст десне руке велики капетанов прстен — за сваки случај...