Сусрет
И демон смрти Азраел се крете
У земљу патње и крвавих њива,
И спази бедног ратника што снива
О вечном миру после борбе свете.
И демон стаде кад га сама срете,
Диваљ кô усов кад се с гора слива,
Страшан кô дуга кад поља разрива,
Ватрен ко вулкан, плах кô дивље чете.
И зацери се: »Куд ум ти лута,
Кад поља твоја костима засута
Потоци крви твог народа влаже,
Куда ћеш преко избразданих шума
Куда те води занос неразума?«
Уморну главу тужно ратник саже.
За јаук болних глухе су ти уши
А очи слепе за спаљена села
Где паукова мрежа се распрела
А опљачкани храм се срушен пуши.
Смрт канда не тражиш у свој овој тмуши,
Зар мишица је твоја и сада смела
Кад децу твоју клешта муче врела,
Куд ћеш у земљу где се царство руши?
У блато зала и смрти и куге?...
Господ ми рече: Умири за друге
И диже очи и пође пут рова.
Застрашен демон утече без крика
Јер у патника опаљена лика
Он виде поглед Праведнога Јова.
(Без датума)
