Сунча се...
Престала је зима,
Лед, и вјетар клет,
Свуд се трава прима
И шарени цв'јет.
Под убавом гором
У долини тој,
Вечером и зором
Бруји славља пој.
Љепши свићу дани,
С неба бјежи мрак,
Већ сунцу не брани
Да развија зрак.
Блиста сунце мило,
- Диван ли му сјај!
Свето своје крило
Пружа на наш крај.
Таму гони ц'јелу -
Отима јој власт;
Листом кити јелу
И високи храст.
Ох, како се тјеше
Сиротани сад!
На сунце се см'јеше
Топи им се јад.
Ето, једног сједи
У ритама вас!...
У тузи и б'једи,
Нашао је спас.
Весело се смије,
Сунце њему сја!
Згр'јева га и грије
Љубав божија.
У слабачке груди
Гдје га тишти јад,
Сада му се буди
Спокојство и над.
На прати га више
Онај вјетар клет,
Слободније дише,
Милији му св'јет.
Већ изможден није,
Снагу добија, -
Њега сунце грије -
Љубав божија.
Ој хвала ти, слава,
Божја љубави,
Ти с' утјеха права
Сиротана сви'.
Та нико не знаде
Милосно к'о ти,
Сиротану јаде
Горке тјешити.
Па хвала ти, слава,
Божја љубави,
Ти с' утјеха права
Сиротана сви'.