Сунчарева мајка

Бијаше бређа једна жена, па усни да сваке неђеље по један дан има једноничити доклен роди: ако ли то не ушчини, да ће се у њој проврћи дијете у што друго. Она ово послуша, али нехотице заборави један дан једноничити, него нешто мало изједе, те кад дође вријеме до рођења, роди струк босиока много лијеп и преко мјере мирисан. Ова је жена гојила ови струк босиља, и огласи се зањ по цијелом свијету, док негђе у свијету чује син некаквога цара, па пође у кућу оне жене. Кад царев син виђе ови струк босиока, омиље му врло и замоли матер његову да му га дарује или за добру плату прода; али ова не шћедне никако говорећи: "Да ми даш половину очине царевине зањ, не бих ти га дала." Чујући ово царев слуга, пришапти своме господару, цареву сину, да ништа не збори, да ће јој га он украсти, те тако и буде: некако га украде и цареву сину однесе а ови њега добро дарује и обесели се, па затвори струк босиока у камару, а сјутрадан учита велики објед и сазове многе своје пријатеље на пир да им покаже ови струк босиока. Кад објед буде готов, пођу слуге те јаве господару да је све готово, али кад се врате, нађу све печење и вариво искотрљано кроз кужину и све просуто тамо амо. Кад слуге то виде, јаве брже цареву сину, а он видећи злу и гору, поручи гостима да не долазе, него их позове као сјутра, те тако и буде. Сутрадан кад буде све справно, и слуге пођу да јаве господару, опет нешто све распрша у кужини, проспе јела зготовљена и поломи судове. Зачуде се слуге па и сами царев син, те нареди да се трећи дан трећи објед приправи, и постави страже да виде кроз врата ко то ради. Пошто објед буде готов, изиду сви из камаре и стану вирјети ко ће доћи; кад ли тамо шта је! ђевојка златнијех коса, те они чувадури једнак скоче и у кужину утрче те је ухвате и дозову царева сина. Кад је царев син види, зачуди се и обрадује, па је запита откуда она у кужину, а она се препаде и исповиђе му на тајно да је она они струк босиока што га он гоји и у камари мирише, па да је мишљела да се он приправљајући оне обједе жени и да јој је жао било, јер се надала да не ће друге него њу вјенчати. Цар чујући то и видећи преколијепу ђевојку обрадује се и обећа јој да ће је вјенчати, само ако се по закону Христову покрсти, и она му се обећа да хоће. У толико дође некака потреба да царев син иде на војску, и не могаше му се ионако него да иде. На поласку призове своју милу па јој рече: "Ја идем на војску, и тебе с великом раном на срцу остављам, него ти се молим да се ти опет прометнеш у струк босиока док се ја вратим, и да се никоме не покажеш, ако би ко у ову моју камару долазио; а ево овђен ово мало звонце, кад се ја, ако бо! да, вратим, и кад у ово звонце закуцнем, ти се проврзи каква си данас." Он пође, и тек што се с њом пољуби, прометну се она у босиок. Двије царева сина љубазнице, видећи да је царев син престао к њима долазити, досјете се јаду, да је какву другу ђевојку к себи добавио а њих заборавио, па се договоре да навалице пођу у камару ђе царев син лежи. Кад уљезу, ништа друго не виде него хаљине, постељу и још што што царева сина кроз камару и ови струк босиока; али се ништа не досјете. Обијајући кроз камару тамо амо, еда се није каква ђевојка ђе сакрила, угледају и оно мало звонце, те једна од њих тако га зларадичке у руке узме, те звонце зазвони. Жалосна златнокоса мислећи да је оно царев син што закуца, на један пут се прометну ђевојком и међу оне двије изненада стаде. Пошто их виђе, а ове двије њу, зачудише се, и ове потоње двије досјете се, те спопану јадницу и закољу, па је мртву у гору понесу. У вечер слуга царева сина носећи вечеру ђевојци, не нађе струк босиока, него по камари страшну крв; досјети се своме злу и бојећи се, да га царев син не смакне, побјеже из града онога. Пролазећи једна баба оном гором наиђе на ђевојку без главе а глава код ње, па јој се ражали видећи онаку младицу, те стане брати некаковијех трава и оживи је. А ова је баба била сунчарева мајка. Кад она сирота оживље и виђе да је у гори, загрли бабу и никада се од ње одвојити не хоћаше. Али јој баба рече: "Ти, шћерце моја, хајде с Богом куда знаш, ја нијесам кадра ни сама себе хранити, ја сам сиромашна без нигђе никога, а ти си млада и зелена, па како ти Бог да." Одговори јој она: "Не, за Бога тако! ти си мене оживљела, и ја сам тебе дужна до смрти љубити, а ласно ћемо живљети: ја ћу продавати моје златне косе па и себе и тебе хранити, а кад све косе продам, ондар ћу траву по гори брати па тебе хранити." На ово баба пристане, те сјутрадан ова ђевојка одреже бич косе златне и пошље бабу на пазар, говорећи да га не да за мање од сто златнијех цекина. Пође баба у они исти град ђе је царев син био, који се већ с војске вратио и вас град у короту ставио за смрт своје љубавнице. Баба тамо амо ходајући, срећа је нанесе на царева сина, па га упита, хоће ли купити ови бич златне косе. Кад царев син види, вас умре од чуда, досјети се да је ово коса његове драге, пак ухвати бабу и упита, откуда јој ова златна коса. Баба се препане и каже све. Ондар он брже боље узјаше на коња а на другога узјаше бабу, те с њом у оно село ђе баба живи. Кад тамо, упази ђевојку ђе плаче и нариче свога драгога. Он притрчи к њој те се ту ижљубе, па ондар с њом и с бабом дома. Пошто је цар упита, и она приповједи све шта јој се догодило, он нареди те оне двије проклете ђевојке погубе, а шњоме се по закону вјенча, и бабу до смрти као своју матер држи и по смрти царски укопа.

Извор

• Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 258–262.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вук Стефановић Караџић, умро 1864, пре 160 година.