Сунце сјаше, киша ромињаше
Сунце сјаше, киша ромињаше,
Бег Јован-бег ђевојку вођаше.
До ђевојке коња догоњаше,
Па ђевојци тихо говораше:
— Узвиј дувак, лијепа ћевојко, 5
Да ти виђу прелијепо лице,
Да га виђу и да га пољубим. —
Говори му са коња ђевојка:
— О, Јоване, да те бог убије!
Није лице ни сав род виђео, 10
А камоли сви твоји сватови,
Само мајка која ме родила,
И дадија која ме љуљала. —
Опет вели беже Јован-беже:
— Скини дувак, лијепа ђевојко, 15
Скини дувак да ти не покисне,
Тај је дувак стотину дуката. —
Ал' говори са коња ђевојка:
— Нека кисне, да би покиснуо,
И моје је срце покиснуло 20
Гледајући худа ђувегију.
Све се чудим, јадна, и пречуђам,
Шта се жути у жуту каваду,
Нема добру коњу до кољена,
Ни јунаку добру до рамена! — 25
Наљути се јадан ђувегија,
Па говори куму и ђеверу:
— Одјаш' коња, куме и ђевере,
Одјаш’ коња, те врати ђевојку! —
Ал' говори лијепа ђевојка: 30
— Јаши коња, куме и ђевере,
Ни мртвац се с гробља не повраћа,
А камоли са коња ђевојка. —
