Страх
| Страх Писац: Светолик Ранковић |
Страх
Kочијаш, обрнувши кола полукругом, заустави их пред главним уласком у станицу. Капетан Живко, који дође на колима, и не сачека да коњи стану, већ нестрпљиво искочи из кола и прошавши одељак за пртљаг, изађе на перон. Погледавши у велики часовник и сравнивши његове показаљке са својим сребрним часовником, упути се к вратима, на којима беше исписано: шеф станице. Предањ изађе некакав нижи железнички чиновник. Живко га заустави, учтиво принесе руку капи и благо запита:
— Молим вас, кад стиже воз из Пирота?
— Одмах после београдског — одговори чиновник и хтеде да пође.
— Знам, брате, али кад... у колико... хоћу рећи тачно минута?
— Шест и четрдесет пет — оДговори овај и оде.
— Хвала лепо! — викну Живко за њим, па стаде да мери корацима коцкице на перону и да сваког тренутка погледа на сат. До београдског воза имало је још петнаест минута, а до пиротског равно час.
Сад му би криво што се тако пожурио: ко ће да издржи још цео час у оваквом нестрпљењу! »Али опет, помисли он, боље да ја чекам овде но да задоцним.« И умирен том мишљу стаде да хода, ослушкујући по неки пут неће ли чути познати писак локомотиве.
Перон беше празан. Светлост од сијалице падаше на шине које се ређаху једна поред друге. Један радник провуче празна кола од пртљага, остави их тамо негде међу шинама па га нестаде...
»Кажем ја њој, мисли Живко ходајући, да се не креће по оваквом времену. Зар не би боље било да смо и Божић заједно провели... онако са децом, к’о што Бог хоће, па дивота! Аја! Хоће она код мајке... само да ми мучи децу... Па још тражи да је оставим и за нову годину. Е, снашо, ниси погодила! То не дам. Ја хоћу с мојом децом да дочекам ново лето.«
»Ха, шта је ово — десет минута прошло, а београдског воза нема ?«
Живко се упути чекаоници, али видевши тамо Много народа, а он сад не беше расположен да слуша свачије разговоре, врати се и продужи даље да хода.
— Кога чекате, господине капетане ? — викну неко из неосветљена краја.
— Ја... чекам ја... Живко се загледа у онога, што му се приближаваше.
— А, ти си, Милане... чекам жену и децу. Приђе му поручник Милан и поздрави га.
— Здраво, здраво! Ето ви’ш... одвела децу код мајке да божићкује тамо. Сад их чекам; хоћу да дочекамо заједно нову годину. А ти?
— Ја чекам мајку, па има задоцњење. То мора да буде свакад кад ја кога чекам...
— А, има задоцњење? — запита изненађен Живко, не разбирајући који се воз задоцнио.
— Има, сад сам питао.
— Е сервус!... прекиде га Живко, желећи пошто пото, да остане сам са својим мислима.
— Знаш, ја имам још да наредим са шефом — рече он и удаљи се брзо.
Опет дуго и усамљено ходаше, опет мисли једна за другом као ројеви.
»А она баш љута оде одавде!... И ја сам био луд... за онаку ситницу, за ништа, тако рећи, а начинио читаву свађу. И свакад тако.«
И сад му дође пред очи Драга, онако тиха и блага, болешљива лица, с оним уморним и прекорним погледом. »О, баш сам луд !«... помисли он, па стаде још брже да хода.
Одједном чује он неки жив говор. Не зна које је време, али држи да је прошло врло много. Приближи се групи железничара, који стајаху између шина у живом разговору. Једни трчаху к телеграфу, а други к згради где стоји резервна локомотива.
— На сто тридесетом километру! — викну неко гласније!
— Проклето место!
— Сад ће влаковођа бити готов.
Један из гомиле одвоји се и прође поред Живка.
— Молим вас лепо, шта је то било? — запита не дишући.
— Искочио воз — одговори овај у ходу.
— Где? А путници!? — викну Живко и потрча за њим.
— Не зна се још ништа.
Живко стаде. Светлуцају сијалице и трепери у тами слаба им светлост, а он занемио као да му је паралисан сваки живац. Наједаред се обрте и потрча напред, прође станичну зграду па дохвати равну пругу пиротску и појури њом не знајући ништа за себе, не мислећи ни о чему. Само му пред очима пролећу неки светлаци и у мислима стоје само они, његови најмилији, који тамо негде у равном пољу на овој студени, можда леже размрскани, побијени, мртви.
»Шта је ово ?... Не може бити! Зар баш сад, кад они долазе... зар баш овај воз!... То је оно, што сам ја навалио као луд: дођи, па дођи! Требају ми деца за нову годину.«
»А ако случајно нису пошли овим возом? А депеша !...« И он се пипну по џепу где му стојаше депеша, у ко јој жена јавља да долази вечерас.
»Знам, али је могла задоцнити за воз... могла је задржати мајка ...« Али он појми да његова Драга не би смела учинити оно, што је противно његовој вољи.
И његова сопствена погрешка још више паде му на душу, и он потрча још брже.
— Стој! — викну неко пред њим. Слаба светлост прође му преко лица и он познаде чувара пруге.
— Ко је то? Сад ће воз да прође, доле с пруге — викну му чувар.
Живко му притрча, дохвати га рукама за рамена и снажно затресе.
— Какав воз!... Зар нису погинули ? Живи ?... Чувар се отимаше, мислећи да има посла с неким лудаком, али кад спази официрску капу, умири се.
— Пиротски воз, господине... шта вам је ?...
— Пиротски!... Зар није искочио... смрвљен?
Као одговор на то питање зачу се из далека тутњава воза, која се приближаваше све више... Кроз густу таму светлуцаху два црвена ока као два чудовишта, а грување по шинама постајаше све јаче.
Живко пусти чувара, скочи с пруге, па потрча поред насипа к станици.
— О Боже, учини чудо !... Моја мила дечица !... И он трчаше из све снаге, а за њим иђаше све ближе и ближе са грувањем и треском ноћни воз.
Одјекну писак кроз ноћну таму и воз пројури напред. У највећем трку Живко гледаше на прозоре вагона. Учини му се да промаче познато му детиње лице... Јест, он је, његов мали Мића! О, Боже!...
Полумртав од умора стиже на станицу.
Драга се осврташе с децом, чудећи се што нема њега, да их по обичају дочека.
Наједаред из мрака испаде он и зграби у руке обоје деце, привуче их на груди и гледаше их чудним уплашеним погледом.
— Живи!...
Глас му задрхта, а из очију потекоше вреле сузе...
— Хајде, хајде у кола!
— О госпођо, добро дошли! — викну Милан прилазећи им.
— Шта?... А, гле... видиш ја моје дочеках, а твоја мајка, где је она?
— Море, невоља је... Искочио београдски воз, па ће бити задоцњење.
— А-а!... развуче Живко и весело пође са децом ка изласку.
Кад поседаше на кола и кочијаш ошину коње, Живко се прекрсти и узвикну :
— Е преседе ми крај старе године! Али нека, само нека нова буде срећнија!
Извор
[уреди]Библиотека српских писаца, Светолик П. Ранковић, целокупна дела, књига друга, стр. 51-56, ИП "Народна просвета", Београд
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.
|