Стојко Митровић

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Стојко Митровић

Вино пије тридесет ајдука
У горици под јелом зеленом
И међ’ њима Митар арамбаша,
Вино служи Стојко Митровићу.
Свима њима чаше препуњаше,
Те посипље свилу и кадифу,
А свом баби чаше не допуња.
Тад говори Митар арамбаша:
"О мој сине, Стојко Митровићу,
"Какву пизму на свом баби имаш,
"Те ти баби чаше не дољеваш?"
Тад говори Стојко Митровићу:
"О мој бабо, Митре арамбаша,
"Имам, бабо, ја на тебе пизму,
"Што си мени учинио кривду,
"Што си мене младог оженио,
"А чим си ме оженио, бабо,
"Оћера ме гори у ајдуке.
"Ево има девет годин’ дана,
"И десете прошло половина,
"Од кад идем по гори зеленој,
"Па сад сам се зажелио, бабо,
"Зажелио красна завичаја,
"Још сам жељан видит’ стару мајку,
"А и моју вјереницу љубу."
Њему вели Митар арамбаша:
"А мој сине, Стојко Митровићу,
"Кад је тебе оженио бабо,
"Да си, сине, код двора остао,
"Турци би ти дворе запалили,
"Још би тебе млада погубили,
"Да не има соја Митровића.
"Већ чујеш ли, Стојко драго дете,
"Сад ће бити вашар у Олову,
"У Олову код бијеле цркве,
"Од велике до мале госпоје,
"Па ти иди у Олово, сине,
"Те ти види твоју стару мајку,
"А и твоју вјереницу љубу."
Мало за тим време постојало,
Докле дође велика госпођа,
Тадер вели митар арамбаша:
"О мој сине, Стојко Митровићу,
"Ко што ти је обећао бабо,
"Ти се спреми па ид’ у Олово."
То је Стојко једва дочекао,
Па он иде под зелену јелу,
Те на себе облачи од’јело:
До себ’ меће танану кошуљу,
По кошуљи три ђечерме златне,
На њима су крила лабудова,
А на крил’ма очи соколове,
По ђечерми зелену доламу,
На доламу Стојко токе меће,
Којено су од сувога злата,
А што их је Стојко задобио
У планини од турског кадије,
Око себе Стојко припасао,
Припасао дугу палошину.
Још да видиш Стојка Митровића,
Повр себе по своме оружју
Меће Стојко бугар-кабаницу,
И још узе пушку павталију,
У којој је пуно дваест педљи,
Па је вјеша Стојко о рамену,
И он оде те он бабу нађе,
Свога бабу пољуби у руку,
Па он своме баби проговара:
"С Богом остај, да мој мили бабо!"
Онда Митар Стојку проговара:
"С Богом пошо, моје драго дете,
"Већ чујеш ли што ће т’ бабо казат’,
"Када, сине, у Олово дођеш,
"Ту су, сине, Турци меанџије,
"Немој пити на дукате вино,
"Већ на гроше и на маријаше.
"Ак’ успијеш на дукате вино,
"Познаће те, да мој мили сине,
"Да си, сине, соја Митровића,
"Па ћеш, сине, главу изгубити."
Још га једном Стојко пољубио,
Па он рече: "Остај с Богом, бабо!"
И Стојко се од њега растави,
Па он иде низ гору скачући
Ко јеленче од пола године.
Кад је Стојко у Олово дошо,
Ту Турчина меанџију нађе,
Па Турчину Стојко проговара:
"Донес’дер ми један дукат вина,
"Да с’ напијем трудан и уморан."
Донесе му Турчин дукат вина,
Ал’ га Стојко за часак попио,
Па он иште други дукат вина.
Кад и други дукат попи вина,
Онда Стојко меанџију виче:
"Дај, Турчине, трећи дукат вина."
А кад Стојко трећи дукат сврши,
Па му рече Туре меанџија:
"Ој Бога ти, незнани јуначе,
"Што ти пијеш на дукате вино,
"Кад ти ниси соја Митровића?"
Тада је се на ноге дигнуо,
Па Турчину Стојко бесједио:
"Чујеш ли ме, Туре меанџија,
"Причекај ме вино с вересијом,
"Док ја одем до бијеле цркве,
"Па кад с’ вратим, да ти вино платим."
Пак он више не хте говорити,
Веће хода до бијеле цркве.
Кад до цркве Стојко долазио,
Уз цркву је пушку услонио,
Па у цркву Стојко улазио,
Све иконе редом целивао,
А и лепо ето даровао,
На њих дао стотину дуката.
Кад из цркве Стојко излазио,
Сусрете га остарила мајка,
Руке шири, свога сина љуби:
"Благо мени мога сина Стојка!"
Стојко својој мајци проговара:
"Мајко моја, полакше говори,
"Познаће ме Оловљани Турци,
"Па ћу, мајко, изгубити живот."
Још се маши руком у џепове,
Извади јој пет стотин’ дуката:
"Нај ти, мајко, пет стотин’ дуката,
"Пак ти, иди двору бијеломе,
"Пак се рани и ода зла брани."
Чим се Стојко од мајке одали,
Сусрете га вијерница љуба,
Руке шири, право Стојку иде:
"Благо мени, господара мога,
"Господара Стојка Митровића."
Тадер Стојко љуби проговара:
"Ћути, љубо, не вичи, полако,
"Познаће ме Оловљани Турци,
"Па ћу своју изгубити главу."
И маши се руком у џепове,
Па извади хиљаду дуката,
Па их даде својој вјерној љуби:
"Нај то, љубо, хиљаду дуката,
"Што с’ чекала за девет година,
"Још ме чекај годину десету."
Кад с’ од љубе раставио Стојко,
На тридесет нагази Турака,
Ђе с’ бацају камена с рамена,
А и скока јуначкога скачу,
А и бију нишан из пушака.
Бе да видиш Стојка Митровића,
Он не може срцу одољети,
Веће узе камен у десницу руку,
Једном баци, Турцима добаци,
Другом баци, Турцима одбаци,
Он узима пушку по средини,
Па он клече на десно кољено,
Понајбоље нишан потрефио.
Па он скаче скока јуначкога,
Једном скочи, Турцима доскочи,
Другом скочи, Турцима одскочи.
Ал’ ђе срећа ту је и несрећа,
Кад је Стојко други пут скочио,
Тада пуче кабаници пуце,
Те се она низа Стојка свали.
Ал’ ту сједи мула и кадија,
Па на Стојку токе познадоше,
А кадија иза гласа виче:
"Држ’те, Турци, нашег душманина,
"То је главом Стојко Митровићу.
"Ето тока пређашњег кадије,
"Што ’но их је Стојко задобио,
"Кад је нашег кадију згубио."
Тад на Стојка јуришише Турци,
И док они савезаше Стојка,
Њих је мртви пало седморица.
А кад они савезаше Стојка,
Онда вели мула и кадија:
"Чујете ли, соколови Турци,
"Ви немојте тако губит’ Стојка,
"Јер је Стојко јунак од јунака,
"Чим он види пред очима гвожђе,
"На себи ће свезе искидати,
"Па ће побјећ’ у гору зелену.
"Већ чујете л’, Турци соколови,
Ископајте јаму подубоку,
"И у јаму њега закопајте,
"Закопајте њега до пазуха,
"Па му онда главу одс’јеците."
То кадију послушали Турци,
И у рупу закопали Стојка,
Још нађоше два џелата млада,
А да Стојку одсијеку главу
Кад се Стојко од Турак’ удали,
Тад џелат’ма јесте бесједио:
"Стан’те мало, два џелата млада,
"Да ја скинем дивно одијело,
"Па ћу вам га, браћо, поклонити,
"И отпушт’те моје б’јеле руке,
"Да одрешим три мека ћемера,
"Што дуката јесу напуњени."
Ал’ су Турци лакоми на благо,
Те му б’јеле руке отпустише.
Кад се Стојко одрешен видио,
Из рупе је искочио Стојко,
Па повади палош од појаса,
Те погуби два џелата млада,
Па дотрча мули и кадији,
И оба их јесте погубио,
Па трчећи Стојко подвикује:
"Ко је Србин, уклањај се с пута,
"Ко је Турчин, ајде ближе Стојку."
И доста је починио јада
Из Олова док изишо Стојко,
Па најпосле механџији дође,
Дозове га да му вино плати,
Па и њему одсијече главу.
Пак отиде у гору зелену,
И кад свога бабу находио,
Све му право по истини каза,
И још ово Стојко проговара:
"Бог убио свакога млађега,
"Ко не слуша свога старијега."



Извор[уреди]