Стојан иде од орање,
бела Рада од белило,
Стојан Раде говореше:
„Стани, Радо, да вревимо,
да вревимо, да думамо, 5
очу ли ти кночи да дојдем!“
Рада њему одговара:
„Немој кночи да ми дојдеш,
кночи че ми гости дојду:
матер’ мајћа — мене баба 10
матер’ сестра — мене тетка,
матер’ брајћа — мене ујће,
матер’ башта — мене деда,
матер’ снаје — мене ујне,
и снајини пооџање[1]!“. 15
Тој си Стојан не послуша,
нел си узе врана коња,
па отиде равни двори.
Па надзрну[2] на пенџери:
бела Рада премењена, 20
премењена, наћитена.
Уз девера наклоњена!
Тьг се диже премлад Стојан,
па отиде у градину,
веза коња за малину 25
а он леже под малину,
тури руће у босиљак,
беле нође у стратора.
Кьд је било окол зоре,
рано рани бела Рада, 30
росно цвеће да си бере,
смесне ћитће да си вије!
Тьг си рипи премлад Стојан,
па увати белу Раду,
изреза је итре нође, 35
изреза је беле руће,
изреза је ситну косу,
па је тури пред коњиче:
„Јеџ ми, коње, ситно сено,
ти си сву ноч гладьн стовал, 40
и ја и ти без вечеру.“
Изврте је црне очи:
„Пиј ми, коње, бистру воду,
ти си сву ноч жедьн дубрел,
и ја и ти без вечеру!“ 45
Па говори премлад Стојан:
„Иди, Радо, куде можеш,
льжи, Радо, кога можеш,
љуби, Радо, кога очеш!“
Певач, место записа и напомена
Забележио Маринко Станојевић, суплент зајечарске гимназије тачно по певању и казивању педесетогодишње старице Магдалене Н. из Јаковца.
