5
Стојан Поповић полази своју родбину
Вино пију тридесет хајдука
У зеленој гори Романији,
А пред њима двије харамбаше
Обје ћу ти по имену казат':
Једно бјеше Поповић Јоване,
А друго је баш син му Стојане:
Вино пили, зимовали зиму
У пећини - у станцу камену -
До прољећа, до Васкресенија.
Тада вели Поповић Јоване:
„О мој сине, Поповић-Стојане!
Зима прође, а прољеће дође,
Преко сутра, ево, ђурђев данак,
Куда ћемо четом окретати?
Ја ли ћемо Босни поноситој,
Ја ли ћемо кроз приморје равно?
Кроз приморје зенуло дреновље,
Можемо се крити кроз дреновље.“
Проговара Поповић Стојане:
„Чујеш бабо, Поповић-Јоване
Што ми велиш мој миљени бабо,
Куда ћемо четом окретати -
Тамо ти се окренути не ћу!
Eво има седам годиница
Од како се јесмо одметнули
Од лијепа шехер-Сарајева,
А од наше куле од камена;
Остаде ми сестрица Јелица,
И ње сам се добро ужелио;
Остаде ми до два брата мила,
(А оба су још млађа од мене),
Оба су се запопила, бабо,
Оба служе божју летурђију
У лијепу шехер-Сарајеву,
У бијелој цркви манастиру —
И њих сам се ужелио, бабо:
Остаде ми љуба нељубљена,
Сама сједи на бијелој кули,
Сама спава на меку душеку -
Од бога је велика грјехота,
А од људи зазор и срамота!
Што ми велиш, да чету проводим,
Не ћу, бабо, живота ми мога!
Ноћно идем шехер-Сарајеву,
Не ћу л' виђет' моју вјерну љубу,
Да јој кажем - да је обрадујем —
Нек' с' удава, нек' с' не узда уме.“
Проговара Поповић Јоване:
„Немој, синко, тако учинити,
Но послушај твог милога баба:
Свлачи рухо од хајдуковања,
А облачи господске хаљине,
Па појаши претила дорина,
(Даћу теби небројена блага),
Хајде право шехер-Сарајеву;
Тајно хајде, да нико не знаде,
Докле дођеш цркви манастиру
На јутрењу на светог ђорђија,
Ту ћеш мноштво свјета застанути,
Па се, синко, ти потајно кажи:
Подај мајци стотину дуката —
Нека знаде да сина имаде;
Подај сестри стотину дуката —
Нека знаде да брата имаде:
Подај љуби стотину дуката —
Нек' те чека још седам година.
Ако тако учинити не ћеш,
Арам теби моја храна, синко!
Препаде се Поповић Стојане,
Препаде се родитељске хране,
Па он скочи на ноге лагане
И уљезе у мрачну пећину,
Па се свлачи, те се преоблачи:
На ноге су копче и опанци,
А на бедре свилен' гаће танке,
На плећи је свилена кошуља,
До појаса од чистога злата,
Од појаса од бијеле свиле,
Сврх кошуље три танке ђечерме,
А врх њих су токе Лубовића,
Што их Стојан на мегдан добио,
Опаса се свиленијем пасом,
За пас стиче два чифта пушака,
Обадва су у ђемиш завита,
Из ђемиша ништа се не види,
Но два лука од челика љута
И мазија, су што ватру дава,
(И пушке су бега Љубовића).
Кад се момак изођеде дивно,
Он изведе претила дорина
А на њему тимар ударио:
Мнаке воде и ракли сапуна,
У сунђер му воду покупио,
На чаршафу длаку отворио,
Удари му седло османлију,
Притeже му четири колане
И петицу имбришим-тканицу,
Што му коња од колана чува,
Заузда га уздом од челика,
Уфати га за оба дизгина,
Приведе га бињишу камену,
Па се дору у рамена баци;
Бабо м' даде од ашлука блага,
Па овако њему бесједио:
„Хајде с Богом, мој Стојане сине
Душмани ти под ногама били,
Као коњу чавли и поткови!
Када дођеш шехер-Сарајеву,
До бијеле турске карауле
(Ту ми сједи дванаест Турака),
Питаће те Сарајлије Турци:
„„О, делијо, на коњу дорину!
Одакле си? од земље које си?“
Немој на то окретати главе,
Већ мимо њих проћерај дорина,
Док дојашеш пред бијелу цркву:
Кад дојашеш пред бијелу цркву,
Ти повичи из грла бијела:
„„Који ће се овђе јунак наћи,
Да ће мога дора прихватити,
Да га води тамо и овамо,
Ево њему маџарију жуту?“
Ту ће ти се ђеца пограбити
И твојега дора прихватити.“
Кад је Стојан баба саслушао,
Он отоле поћера дорина
И одјезди земљом и ћенаром.
Када Стојан Сарајеву дође,
До бијеле турске карауле,
Завикаше дванаест Турака:
„О јуначе на коњу дорину!
Одакла си? од земље које си?
Како ли се по имену вичеш?“
На то Стојан не окреће главе,
Већ мимо њих проћера дорина.
Кад је дош'о пред бијелу цркву,
Он завика грлом бијелијем:
„Који ће се овђе јунак наћи,
Да ће мога дора прифатити,
Да га вода тамо и овамо -
Ево њему маџарију жуту?“
Ту се многа ђеца пограбише,
И његова дора прифатише.
Стојан уђе у бијелу цркву
На јутрењу, на светог ђорђија.
Кад се сврши божја летурђија
И вас народ изађе из цркве,
А осташе до два попа млада,
(Не познају Поповић-Стојана),
Овако им Стојан бесједио:
„Богом браћо, до два свештеника!
Изнесите крсте и иконе,
„Да целивам, па да их даривам.“
Свештеници одма послушаше,
Изнијеше крсте и иконе;
Тад' целива Поповић Стојане
И дарова стотину дуката.
Ал' говоре до два свештеника:
„О Бога ти незнана делијо!
Кажи нам се ко си и окле си,
Бар да знамо које даровао
Ову нашу свету богомољу?“
Проговара Поповић Стојане:
„Дајте мени књиге без јазије
И калема су што књиге пишу,
Ја ћу моје име записати.“
Кад то чуше до два свештеника,
Донесоше књиге без јазије
И калема, су што књиге пишу,
Те је Стојан име записао.
Кад виђоше до два свештеника,
На једанак брата познадоше:
Руке шире, у лица се љубе,
За јуначко питају се здравље:
Дозваше му остарјелу мајку,
Дозваше му сестрицу Јелицу,
Дозваше му љубу Анђелију,
Кад се Стојан ш њима ижљубио,
Иза паса кесу извадио,
Па је свијех редом даровао:
Даде мајци стотину дуката —
Нека знаде, да сина имаде:
Даде сестри стотину дуката —
Нека знаде да брата имаде:
Даде љуби стотину дуката –
Да га чека још седам година.
Кад их Стојан тако даровао,
Изашао пред бијелу цркву,
Па погледа турској караули,
Ђе су Турци игру започели —
Бацају се камена с рамена.
Ал' да видиш Поповић-Стојана:
Не даду му мировати врази,
Него иде турској караули,
Па Турцима турски селам виче:
„Је ли тестир, Сарајлије Турци,
Да се бацам камена с рамена?"
Проговара дванаест Турака:
„Тестир ти је, зашто не би било!“
Ал' да видиш Поповић-Стојана:
Прифатио камен од Турака —
Једном баци, па свијем пребаци:
Ал' Стојану лоша срећа била:
Пукоше му пуца на долами,
Синуше му токе Љубовића
И сувише двије пушке мале,
Што је скоро на мегдан добио.
Кад то виђе дванаест Турака,
Околише Поповић-Стојана,
Околише, па га уфатише,
Свезаше му руке наопако,
Одведоше сарајском везиру.
Кад Стојана везир угледао,
Овако му Турчин бесједио:
„Објесите Влашче од Влашчета,
Да се пасјом не каљате крвцом!"
Кад то чула љуба Стојанова,
Да Стојана заробише Турци,
Оде млада сарајском везиру,
Па везиру 'вако бесједила:
„Господару, сарајски везиру!
Ја те молим, а руку ти љубим,
Поклони ми Поповић-Стојана,
Да га мојом посијечем руком,
Е је моју срећу заставио,
Ево теби стотину дуката!“
„Миле бјеху сарајском везиру,
Миле пусте маџарије жуте:
Поклони јој Поповић-Стојана,
А прифати маџарије жуте.
Ал' да видиш љубу Стојанову:
Прифатила сабљу оковану,
Ману сабљом и десницом руком
Да удари Поповић-Стојана, —
Не удара њега иза врата,
Већ по пустим свезам' на рукама:
Прсну коноп, опрости му руке.
Кад се Стојан рука добавио:
Од љубе је сабљу уграбио,
Док c' окрену неколико пута,
Посијече дванаест Турака.
Кад то виђе сарајски везиру,
Он побјеже кроз бијелу кулу,
А све трчи од ћошка до ћошка;
Ал' да видиш Поповић-Стојана
Ђе везиру не даде бјежати -
Ману сабљом и десницом руком,
Посијече сарајског везира,
Саломи му врата на ризници,
(A pизница пуна је дуката),
Из ризнице покупио благо:
Натовари десет товар' блага,
Брзо дође до коња дорина,
Па се њему на рамена баци,
А узимље љубу Анђелију,
Па је меће за се на дорина
И побјеже гори Романији;
Здраво дође свом миломе бабу,
Своме бабу Поповић-Јовану.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
