Стојан

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Стојан
Писац: Бранко Радичевић


Branko Radičević.gif

Стојан


I
Долине, брда и тутње и јече,
И цикћу пушке и мачеви звече,
У месо бију ти проклети топи.
И ране јапе, врела крвц(а) лопи,
И мозак кладе, и шкргућу кости.
А ово све је с маџарске пакости.
Сунашце јарко још је на висин(и),
Па чудно гледа што Србљанин чини;
Маџари топим' оће да га сатру,
Срб на њи пали сиротињску ватру.
Још де у Срба Србљанин корачи.
Маџара бије и можди и тлачи,
Па ако ту му час самртни дође,
Са света барем певајући пође.
Сунашце јасно преко неба с' вије
Па облак тражи, да се за њ'га скрије;
Ма небо ведро, ни облачка нема,
Па зато сунце западу се спрема:
Пољуби успут градове и села,
Пољуби реке, потоке и врела,
Пољуби Србље, те соколе сиве,
Пољуби мртве, пољуби и живе,
Пољуби ране по груди, по глави,
Пољуби крвцу што с' пуши у трави.
Још љубну куле дивна Београда,
Па онда зађе од голема јада.
Ал' уз Дунаво један плови чамац,
На среди седи један момак самац,
Па гледа тужно онамо назада,
Окле га ево изагнаше млада.
Из ока њему тужан пламен гори,
Ал' опет мучи, ништа не говори;
Голема туга срца му се прима,
Он за то опет прашта злотворима.
На крај већ стиже, скочи на обалу,
Потражи одма своју избу малу,
Ту жића књигу вади из недара,
На сто је меће, па књигу отвара;
Још пером оштрим у срце се боде,
Па крвцом својом вако писат оде:
— Смеје се небо, а сунашце гледа
Одозго доле на земаљска чеда;
Но један доле по земљи се шеће,
Рекâ би нема кâ остали среће.
Он стари није нег' ти момци млади,
Ал' младости се он своје не слади;
На лицу њему видим две-три пруге,
Но да л' од веље упараше с' туге,
Да л' од те туге, да л' ода шта више?
Но то на лицу његовом не пише.
Бијаше лепо, беше прамалеће,
А силни народ тамо-амо шеће,
Тај тражи сунца, онај тражи лада,
Ту видиш старца, онде момка млада,
Ту видиш снашу, ту мому танану,
А онде видиш рпу помешану, —
Големо људство сад се амо збило,
Кô што је свуда де је купатило:
Тај здравље тражи, јер га нема дуго;
Ал' највише је дошло по што друго:
Том срце младо од милости пуче,
Па дошô амо да дочека луче;
Тај опет милог огрлио кеца,
Па дошâ амо да кога упеца.
А тамо видим две-три моме лаке,
Донеле трга за жељне јунаке —
И тако туде све је пуно људи,
А сваки тражи што му је по ћуди.
Силовит свет се тамо-амо вије,
Ал' млоги прође канда га и није;
За неког туде јоште и запита
Ил' момак, ил' госпа, ил' деклица вита.
Ал' тамо један са коњица скочи,
Ка њему свију упреше се очи,
И свако пита: Ко ли је и шта је?
Ал' залуд пита, нико г' не познаје.
И један само одговори на то:
Да лице то му није непознато,
Негде га виде, али де — не знаде.
То само рече, више не придаде.
Са коња скочи момчић коса дуги,
И даде њега своме верном слуги,
Па онда тркну горе својој кући,
А слуга оста коње водајући.
Још млоги тркни, па њему притеци:
„Твој госа ко је, деде нама реци!“
Но слабо вреди ота речица њима,
Он само на њу слегне раменима,
Па лати коња, те даље провађа,
А жељном мане да сам све погађа.
Ал' зашто ћути, да л' зборит не уме?
Ил' ако уме, ваљда не разуме?
Па једну речицу за другом лаћа,
Ал' слуга њима ни на што не враћа.
То беше свима, што бијау, жао.
Ал' јад је грдни деклице спопао!
Та леп бијаше кано данак лепи,
Лепота ова све и за њ заслепи;
Још око оно, муњевито око,
Кроз срце њима што севну дубоко,
У оку јоште она тија туга,
На мутној кâ је облачини дуга.
Ту њима сместа отвори с' срдашце,
Кô ружа јутром кад спази сунашце.
За њиме млога ту уздану бела,
Но је л' му која срдашце понела?
Он оком плану дивно гледећ друсто,
Ал' срце њему опет оста пусто,
На њега звезда до звезде с' осмева,
Срдашце ледно само сунце згрева.
На страни ту је јоште двоје било,
Па с' дивно једно уз друго узвило,
А дивни беу кô дан прамалетни,
У оку радост, та били су сретни.
Њи јунак гледа сетно, невесело,
Ту њему срце малко узаврело,
Те малко крвце у лице натера,
Он осмену се, ал' пуно чемера,
Те веђе сабра, расрди дората
Па за час догна дворима пред врата.
У дворе уђе; ал' ко је и шта је?
Одавде није, дакле откуда је?
Одавна слуга ту се његов бави,
Ал' ото време где он проборави?
У двори тешког рекоше боника,
А то се њему не види из лика;
Па ако беше, сада већ преболе,
Могâ би амо силазити доле;
Већ коња јаат и тркати море:
Па зашто одма замаче у дворе?
Па ако туга какова га мори,
Нек сиђе доле, нек се заговара.
Да л' има можда ту каквога друга?
На то би могô одговорит слуга;
Ал' он је скоро кô камен студени
Те само мучи и слеже рамени. —
Тај жубор иде од уста до уста,
Ал' ниоткуда одговора пуста,
И сваком беше и тешко и жао,
Јер свакоме је на срцу остао.
Ал' највише лепотице жале,
О њему зборе, па дивно га фале.
Та све је, веле, у његака дично,
Све у њег' једно уз друго је слично:
Уз врат витешки она коса дуга,
Уз око сјајно она тија туга.
Ал' само једно ниједна не прашта:
Што ту га нема, те пита: зарашта?
Наш јунак амо дошао је давно,
Баш месец дана сад ће бити равно,
Ил' месец равно, или више мало, —
Но што је мени до малице стало!
Не иде никуд, свету се не јавља,
У изби седи, самац се забавља.
Кадикад само, кад нојца притисне,
Отвара прозор, уза зид се тисне,
На руку чилу клонула му глава,
На груди пала та коса убава.
Предивну песму удесила славља,
Ал' њезин гласак за њ'га се не јавља;
Предивно звезде и трепте и сјају,
Ма очи с' тамо његове не дају;
Далеко мисли њему се отеше,
Па око собом и уво однеше.
Однеше некуд, ма куд, ко то знаде?!
Однеше небу, донеше му јаде,
То каже лице, о Бог ти га не дô! —
То каже лице то његово бледо,
То кажу очи оне укочене.
Но зачас њега ова туга пређе,
А око севну, скупише се веђе,
Још косу дугу потури назаде,
Те прозор ману и на ноге стаде,
По изби с' онда тамо-амо вину:
Каква ли гуја по срцу га шину?
Он самац живи без икаква друга,
И ако ко је, то је његов слуга;
Са њиме каткад он по речцу троши,
Јер свет ту доле чини му се лоши.
Ал' опет ето ка њему каткада
Однекуд дођу нека момчад млада,
Донесу гласе и још ситне књиге,
А ово њему грдне гради бриге;
Јер каткад он њих задржи на двори,
И пет-шест сата с њим' већа и збори.
А јуче њему њи двојица доше,
Код њега бише, одма отидоше.
А јутрос коња он појаа зором
Па некуд крену каменом и гором;
Ал' де он беше, што чињаше млађан,
Не знам вам казат ни причати јађан.
Мени се чини: на нешто се спрема,
На тајну неку, а та је голема.
И када све ја поприватим ближе,
Мени се чини, тајна крају стиже,
Јер до сад скрива с' на дому својему,
А данас свету указа се свему;
Ал' какву тајну на срцу имаде,
То песма моја до сад још не знаде.
Са коња сјаа, униђе у дворе,
А млоги оздо гледе на прозоре;
Застрти увек били су дојако,
Ал' сада биће валада инако.
За часак који, тако сваки с' нада —
Па дегод глава указаће с' млада:
Сад, сад ће бити — млоги проговара,
Но прозор клети нигде с' не отвара.
Чекање њино бијаше залуду,
И само могу чудити се чуду.
У избу уђе и затвори врата,
Па онда свога душека се вата,
На душек доле као камен паде
Па нешто крупно мозгом учит стаде;
На лицу њему чемерна милина,
И тија туга и тија љутина.
Ал' мисâ једна из друге с' извија,
Крај срца с' вију као клупче змија,
Он усне гризе а трепће све чешће,
Из ока пламен све сјаје жешће.
Два-трипут онда учесто уздану:
Да л' ово њему у срцу одлану?
Ту уста јунак на те ноге лаке,
Па онда избом учеста кораке,
На око мучно натакао веђе,
Два-трипут избом тамо-амо пређе,
Па онда звонце за гајтана вата;
Затим отиде и отвори врата.
Униђе слуга, а господар вели:
„Певајде, Миле, баш ми се зажели!“
Гусала слуга пође да се лати:
„Не тако, Миле!“ — господар привати. —
„Гусала с' мани, запевај онако!“
Ал' слуга заче, јер већ знаде како,
Па кликну, спусти, задркта и сави,
Па лати, диже, отиште и зави,
Па избу, кућу, та песма затресе,
Из куће јоште далеко оте се.
Па јечи пуста, сад тише, сад живље,
Ко чу, тај рече: Ах да песме дивље!
Ал' Стојану се топи душа жива,
Једанпут опет срећу он ужива,
Сунашца њему неста на истоку,
Па гле га опет на небу високу;
Све обасјало, што с' досад утаја,
Те рајске краје милог завичаја.
Он види миле доле и равнине,
Он види горе, брда и планине,
Још дивно место, де с' из ништа прену
Па први пут у јарко сунце глену;
Он види друге, види пријатеље,
Он види све ту миле своје жеље,
Ох, њу он види, што за се изабра. —
И ту се њему глатко чело набра,
Још тужним оком кано муња плану,
Па Милу своме да престане ману,
Те брзим кроком кроз избу корача,
Са зида скида убојита мача,
Огледа гвожђе скоро зарђало,
Па даде Милу да поглади мало.
У пушке јоште на чивија гледи,
А ове Миле изнова нареди.
— „Јер скоро, скоро, јоште ове ноћи...
Ал' Бог ће нама бити у помоћи!“
Па затим још му говораше дуго,
То само знадем, али ништа друго.
Већ данак умре, славља за њ уздише;
О ноћи, дане за те слепе мише,
За слепе мише и те тице кобне,
Та сове, мислим, што су дану злобне,
Што таму ишту, да се светлом славе,
Јер дању с' виде наказе од главе.
О ноћи тавна, ти некима веро.
Некима веро, а неким неверо,
Не кажем да те рад не има нико,
Ма ја те немам, самрти права слико.
За тебе кажу да си мирно доба,
Ма мир је већи сред тавнога гроба,
И тај би теби баш био по ћуди,
Ал' мир је л' прави, де се и не буди?
Та жићу мира Бог за одмор даде,
Ал' је л' ту жића, де с' кости оладе?
Месеца ето, те нојци помаже,
Те жишком свету оће да нàлаже,
Да мисли свет да сунце сјаје с неба,
Јер знаде свету да сунашце треба.
О сунце јарко, де укажи лице,
Па тисни од нас ове лаживице!
И сунце грану, ал' не грану нама,
Већ грану брдим', грану долинама,
Где наши чили јунаци се баве.
Да л' сунце њи је угледало здраве?
Сунашце грану — дође већ и пладне,
Сунашце зађе — ето нојце ладне,
По дола већ се и по брди спусти,
И брда, доле, покри мрак њен густи.
И тама беше и већ беше касно,
Ал' ето месец указа се јасно,
И просу бледо то своје видело
На брдо, долу, и у њојзи село.
А поред села легла густа шума,
Те пружила се једнако крај друма,
Кроз лишће густо пирка ветар тио, —
Ал' ко се оно уз дуб наслонио?
Кад штогод шушне, а он ти се преда,
Све нешто слуша, све некуд погледа.
Не могу њему да сагледам лица,
Јер и њег' зави дуга кабаница.
Сад нешто беше, он стаде, ослушну,
Ал' виде опет да лист само шушну,
Још друму упре те немирне очи,
Два-три пут онда тамо-амо крочи.
Ал' ко је, пусти? Он чека, ал' кога? —
Зацело ајдук чека плена свога,
Па чуо да ће сада туда проћи,
И то га нагна овамо по ноћи,
Па још се љути што га нема веће,
Зато се, клети, тамо-амо шеће.
Ал' опет стаде, опет прислушкује,
Упути с' друму — да ли што чује?
И богме јесте, ено из далека
Чује се друмом и топот и јека.
Он стаде, па гледну, па крочи, па стаде,
Још једном гледну, па ступи назаде;
Па тамо-амо плаовито с' сави,
У кабаницу тад се боље зави,
Ка друму оце, ту стаде да чека, —
Већ добро с' чује и топот и јека.
Још коњик један све долази ближе,
И сада ето већ до њега стиже,
Са коња сјаа, па овако поче:
„Менека ево, ал' ти ко си, чоче?“
— „Кô мислиш, несам, ал' твој дужник јесам!“
Па назад тури своју кабаницу,
А онај сав се промени у лицу.
„Не бој се, Васо“, Стојан му вељаше,
Јер он то главом на путу чекаше, —
„Не бој се, Васо, ја дуг увек враћам,
Ма када враћам, ја поштено плаћам.
При себи пушак' ја видим имадеш,
Шта мислим сада, мним да и ти знадеш,
Од моји која можда биће боља,
Избери брже коју ти је воља.“
Међутим Васа већ је снагу побрô,
Па одговори: „Стојане, е добро,
Нек према глави једном нас засвира,
Јер донде нема ни једноме мира.“
Те пушку лати, а измери поље:
— „Де пали први, за тебе је боље!“
Тако се Васа Стојану подсмева,
А овог љута стаде ватат врева.
„О пуцај, пуцај, тебе ђаво брани,
Ма Бог и правда на мојој су страни!“
И Васа трже, ма слага му око,
Он Стојана нам претури високо.
Тад Стојан пушку своју малу пали.
И добро згоди, на земљу га свали.
Тад Стојан брзо ка њему корачи,
И виде лице како му с' развлачи,
И виде руке де с тегле и грче,
Још мало, па му на веки се смрче.
Он гледну своме злотвору, највећу,
Што њему ћаше сваку узет срећу,
Из завичаја мила што г' изагна,
Па светом белим потуцати с' нагна.
Још осети се оном грдном јаду
Да он му дивну присвојио младу,
Па жели њему још више нег' пакô,
Јер њему с' чини е умире лако;
Па дркће јунак, од гњева трепеће.
Но шта се оно ту подаље креће?
Још гласи неки на близу се чују,
Па све се ближе амо приближују.
Наш Стојан зато не аје испрва,
Њему се чини е трепећу дрва;
Но кад се жубор попримаче ближе,
Он главу брже на 'ну страну диже,
Па гледа добро, па угледа право,
Чини се њему: неће бити здраво.
Па с' онда опет злотвору окрену,
И саже с' њему, па глену, и глену,
Па онда рече: „Преживет не море!“
Те скочи брзо, и лати се горе.
Ту месец сакри онај облак густи,
Дебела тама наоколо с' спусти,
Па зато мога ја разабрат само,
Да неки људи слегоше се тамо
И жубор беше и трајаше дуго,
То само знадем, али ништа друго.
Ал' када нојца удри се са зором,
Два коња виде где јежђау гором,
Ал' не, не туде, већ доста далеко,
Два сата отле, тако би ја рекô.
На једном коњу ту један јааше,
Ма на том другом њи двоје бијаше.
Још женско беше једно од то двоје,
Већ ако очи свараше ме моје.
Но засад ово примите овако,
Друга ће песма казати је л' тако.

II
Сунашце грану, све на земљи живну,
И гледну горе оном сунцу дивну,
А сунце опет дивно с' разиграло,
Па љубну доле велико и мало.
Куд годе гледну, све беше весело,
Од пуста миља све ми се занело.
Ал' око подне нестаде весеља,
Јер свуда наже та запара веља,
Дрвеће, цвеће и травица тону,
Што беше живо, у залађе клону.
И тако било, дуго не трајало,
Ал' небо ведро облачит се стало:
Сад ту и онде, па више и више,
Облаци док се од свуд не склопише,
И муња сукну, а грмнуше громи,
А ветар страшан на земљу се сломи.
Ох грми, грми, да се стење креће,
А вијар чупа из стене дрвеће.
Та стење кр'а с' и сваљује, побро,
Ал' мора бити, па зато је добро.
Да буре није, ко б' одагнô паре,
Што саделаше из глиба омаре;
Да бура никад ту се не осили,
Пауци би нам небо замрежили,
И сакрили нам сунце огрејало,
Што тек нас ето једва обасјало
Та бура нек је ма у срцу само,
Док згодна дана ми не сагледамо.
Па када дође, нек на ведло букне,
Нек пушка цикне, а сабља посукне,
Јер ето веће све ђаволу оде,
Ни црву тако не има слободе,
А камо л' чојку, та Бог га проклео,
Кад човек чојка у вериге спео.
Наш Стојан грдну претурио муку,
И злато узе злотвору из руку,
Још њему душу из недара трже,
А грешно тело на земљицу врже,
Срдашце њему могло б' бити сретно,
Ал' зашто каткад он ту шеће сетно,
Па за стол седне, лати неке књиге,
И веље њему удвоје се бриге?
Њи чита дуго, чита и премеће,
Па баци тад и замишљен се шеће,
Тад гледне неке на зиду артије,
Па гледа тамо и мери и штије,
Те седне за стол, нешто забележи,
Па онда опет тамо-амо бежи.
Из лица њему видети се море
Да нешто оће, што сад бит не море,
И срце њему ражали се јако,
Јер мисли веће да је време јако,
Па с' онда ита на душека мека,
Од мисли тужни скоро ван себека.
Он није сада де бијаше пређе,
Он одонуда пуно земље пређе,
И строши јунак три ил' четири данка,
Док амо дође и изабра станка;
Ма нећу казат шта бијаше оде,
Но само кажем да је украј воде,
Крај реке неке, за вас без имена,
Ал' беше дивна, брза и студена.
Крај реке беу једни двори туде,
На дворим ништа чему с' људи чуде;
У двори туде на душека мека,
Он паде, тужан, скоро ван себека;
Ал' ето амо његовога злата,
У избу уђе и стаде крај врата,
Крај врата стаде, па у драгог гледи,
У њега гледи, па дркће и бледи,
И гледаше га баш по сата дуга,
Де срце њему тешка мори туга,
Па од стра љута сва задркта млада,
Јер њега така не виде никада.
Па напред пође, ка драгоме крочи,
Он жубор зачу и подиже очи:
Пред собом виде своје сунце јарко,
Па лати младу и пољуби жарко.
Ал' учас лати г' успомена нека,
Па злато своје тури од себека,
Још оком тужну немило пресече.
То мутно око њојзи 'вако рече:
Отале ајде, ја т' први пољуби,
Ма злотвор први све друго обљуби!
Ал' мутно око она разумела,
Па одма на то повриснула бела:
„Ох Стојане, ох тако т' Бога жива,
Та што сам тужна ја евовде крива!
Тебека дивна одонуд нестаде,
А мајка мене твом злотвору даде!
Ти знаш да беше против моје воље.
Не глај ме тако, ох уби ме боље!“
То рече млада, скоро душу даде,
А Стојан скочи, па је грлит стаде:
„Ох ти си опет, ти си ми једина,
Што оста тужном од свију милина;
Ма чим ћу теби тог света студена
Наплатит веру тврђу од камена?“
— „Ох нек сам твоја, па сретној не треба,
Кром тебе, више ни Бога, ни неба!“
То рече она у тужној радости.
Смилуј се, Боже, па ми јој опрости!
Па иду бели кâ и до сад дани,
Ма у њег' сад је чешће људи страни;
За гору када зађе сунце сјајно,
Тад они стигну, па с њим зборе тајно,
И ситне књиге почесто се чате,
Са зида мапе на стола се лате,
Па гледе с' села, воде и планине,
И по њој честе белеге се чине.
Још беше туде збора свакојака
Од брза праа и танки пушака,
И од ђулета, топа, лубарада,
Ма слаба у све канда беше нада,
Јер увек ту по разговору дугом,
Разиђоше се са чемерном тугом.
И нојца беше, и беше одавно,
Долина, брдо, све бијаше тавно,
И она бистра, она река иста,
Једва се дегде у пругама блиста.
А два човека један чунак мали
Баш притераше амо ка обали,
И како доше, искочише сместа,
И зачас отуд у тами и неста.
Ал' јасне горе код Стојана свеће,
Он мисли нешто, тамо-амо шеће,
Па онда стаде, и за стола седа, —
Ал' ето к њему два момчића бледа.
Без питања су к њему улетели,
Без поздрава су мучну реч повели.
Он жубор зачу, па главу обрну,
Ал' већ је чуо, чуо речцу црну;
И ја сам чуо, ма не знам шта беше,
Јер брзо речи од уста с' отеше.
Ма он је чуо, па сам вас побледи,
Ал' мучи јунак, па преда се гледи,
Па онда уста, тамо-амо крочи,
А момци мучне у њ упрли очи.
Он мозгом нешто тамо-амо крени,
Па сада бледи, а сада румени.
И учас, не знам што му на ум паде,
Он гроотом се ту смејати стаде,
Па јоште рече: „Да срећице клете!
Та весело је, што се не смејете?“
Па тад се смрче и цео побледи,
Кô камен стоји, а у земљу гледи.
Па онда рече, скоро изван себе:
„Тог и тог нема, ал' није ни требе,
Како је, да је, не мож' бити боље,
Јер сад премишљат више није воље“, —
Па узе табак и писати стаде,
Написа брзо и младићим' даде;
Још њима рече: „Боље умрет тако,
Нег тужним срцем умират једнако.“
Већ исток сину, а сунце изађе,
Ал' другојаче све нег јуче нађе:
Све жубор, итња и справљање неко,
Кô на бој да је, тако би ја рекô.
Још неки веле да негде на страни,
Баш иљада је људи оружани.
Но Стојан данас весео је здраво,
Ал' окле ово, ја не знадем право;
Ма може бити да се све обрну,
И стење клето са пута му згрну;
Ал' може бити да се само смеши,
Да срце јадно малчице утеши,
Ил' ваљда је јоште штогод друго,
Ма о том мислит било б' сасма дуго.
И сунце зађе веће поодавно,
И нојца беше, и бијаше тавно;
Он с драгом својом вечерати седе,
Ма њима, с' ето никако не једе;
Све једно друго да привати нука,
Ал' јести не да нека тешка мука;
Још шалу чешће он збијати пође,
Ма ова шала од срца не дође.
И тако време дуже се провело,
Ма најзад вако заче чедо бело:
„Ох мој Стојане, ох мој друже мио,
Не питам тебе што си наумио,
Ма ако т' лице и јесте весело,
На неко веље ти се спремаш дело;
Ал' што је да је, штоно тебе чека,
Не потури ме тужну од себека!
Ох, вод' ме собом, а тако ти Бога!
Та што ће ружа без сунашца свога?“
То млада рече, лати га за руку,
У оку сјајном ону љуту муку,
А руку њојзи стиште Стојан мио,
Па вако оде говорити тио:
„Да, ја се спремам, ја ћу некуд поћи,
И то скоро, јоште ове ноћи,
На веље дело јеси погодила;
Но ти си, мислим, Стојанова Мила,
Ал' остан' дома, сад више ни речи!
То теби милост, то ти Стојан пречи...“ —
И она мучи и угуши муку
Те пусти њему ону белу руку,
Са врата скиде неке амајлије,
Те проговори ове речи тије:
„А оно узми бар то од менека,
Ја ово чува само за тебека;
Старина један, што у нас бијаше,
Менека једном ово дариваше,
Унутри, рече, часног древа има,
И он га доне из Јерусалима;
Па ко год носи ове амајлије,
Ни топ, ни пушка, ни сабља не бије;
И закле мене да не дам другоме,
Већ само милом суђенику своме.
О, узми, узми ово од менека,
Та ја то чува само за тебека!“ —
Овако рече, па то око живо
У њега упре млада бојажљиво,
А он је слуша, осменут се ћаше,
Ал' брзо смисли, па дар доваташе,
О врат га веша и спушта у недра,
Па љубну злато посред чела ведра.
Кад узе дара, њој мало одлану,
Чињаше с' сунце да јој опет грану,
Па око врата лати га белога,
Па љуби, грли суђеника свога,
Из ока још јој суза се отиште,
Што јад јој дотле у срдашцу стиште.
У тиој тузи тако време прође,
Ал' ето време ка растанку дође,
Он оправи се, лати се оружа,
Још дешто њему тужно злато пружа,
И расташе се, не би ни јаука;
Ма беше, брате они ти(ј)и мука.
Она му млада око врата паде,
Па љубит стаде, дуго не престаде,
Тад малко клону, јунак се отрже:
„О, збогом, збогом!“ па с' напоље врже.
Ал' она за њим, још једном га вата,
Још једном њему пада око врата,
Још једном љубну дуго, дуго, дуго,
Па рече: „Збогом!“, али ништа друго;
Па г' онда пусти, гледну за њим мало,
Док њеном оку драгога нестало.
Тад уздркта се, у избу поита,
Па као мртва на душек се ита,
И тако леже, и времена прође,
А она тужна још себи не дође.
Ал' напослетку с' из несвести прену,
Па слушкињу крај себека зглену,
Па упре у њу то стаклено око,
И малко диже, уздану дубоко,
Па онда младој паде на сред крила,
И ту је прве сузице пролила.
Ох, лије сузе, оне сузе тије,
Кô ружа бела кад се сунце скрије,
Ма ружа сунце видеће занаго,
Ал' оће л' она своје сунце драго?
Ох, ђаво клети свуда светом њуши,
Па јаде справља човечијој души.
Ма ко то беше што му се продаде
И божем друсту те удари јаде?
Да л' ђаво њему обећа колајну,
Те дивну тури на видело тајну;
Ал' да л' учини ради новца клета,
Да залуд гину она браћа света?
Но макар како, ђаволска је шала,
И тајна њина рано се сазнала,
И које, да је, никуд из те коже,
И они гину ради правде боже,
Они се бију кано и рисови,
Ма млоге једу злотворски зидови.
У злотвора је топа и кумбара,
И то им чини млого пуста квара;
Но њима чине штете млого више
Што срамотно и млоги оставише,
И ради новца и другога блага
Поизмицаше, било им без трага!
Још беше међ тим млого страшивица,
Но што је стало до ти кукавица?
Ма што заоста, све је челик тврди,
О Бог би дао да врага нагрди.
Све истопи се, тек и је иљада
Ма све је, брате, она крвца млада,
А крвца млада, она крвца врела,
За правду увек бит се започела.
Њи ту је мало, злотвора мложина,
На сваког дошла по која стотина,
Још у њи бије топ са сваке стране,
А они сабљом и пушком се бране;
Ад' опет нигде назад не успрежу,
Већ чилом руком на јуриш потежу,
Па де ко падне, ту други полети
Да правду божу животом освети.
Да нема ништа, они сами виде,
Ма опет сваки унапредак иде,
Јер ето оће њина крвца млада
Да спомен даде свету за свакада,
За правду како ваљаде умрети,
Да ђаво клети Богу се не свети.
Наш Стојан ту је међ првима први,
Већ злотвора он млого стаде крви,
Ма још је читав, још се не умара,
Још бритком сабљом злотвора обара,
Па де год треба, ту је диван свуда,
И куд се макне, чини дивна чуда,
Све јунак разби. Ма ко изненада,
Ко оно отуд на њ'га наже сада,
Још викну бесно: „Стани, да ти платим,
Да жао теби за још горе вратим!“
Наш Стојан зачу, онамо с' окрену,
Но што се стресну, кога тамо зглену?
— „Та откуд ти ту, да ли из мртвила,
Да л' моја т' пушка лоше погодила?“
То само рече, па с' онда заљуља,
Пољани паде, а крвца покуља
Из ране смртне што му Васа даде —
Јер Васа беше што га ту препаде.
Баш Васа они, ког м'љаше у гори
Да онда ноћом самртно обори.
Ма удеси и нека срећа луда
Те неке људе тад проведе туда,
Те пушке чуше, тамо потекоше,
Те скоро мртва њега подигоше;
А лекар вешти навали мелема,
И скоро срасте рана му голема
Он виде како Стојан о тле паде,
Коњица нагна, и њему допаде,
И глену њему у то бледо лице,
Што смрт развлачи тако немилице,
И гледну, гледну, и беше му слатко,
Те још се смеје, ал' беше за кратко;
Јер Миле отле беше недалеко,
Те силном мишком јунак је секô,
Ал када спази де господар паде,
И ко му рану самртну зададе,
Кô огањ живи плану му у очи,
Два-трипут крочи, злотвору докрочи.
Па узе њега нако на довату,
И удари га по беломе врату.
Баш једним маом откиде му главу
И обори је у пра и у траву,
Још кликну јунак: „Благо ли си мени,
Да дивно ли га, дивно га замени'!“
Ту Стојан очи још једном отвори,
Па спази свога без главе злотвора.
Па спази Мила, што му је одсече:
„О фала, Миле!“ слабим гласом рече,
Па очи склопи, малко се затресе,
А Бог му душу на небо однесе.
Још сабље звече, још траје пуцњава,
Зелена трава сва је већ крвава;
Но залуд тече њима крвца млада,
Већ морају се повући назада.
„Већ беже, беже“, виче злотвор клети,
Ал' то им није ни на крај памети.
Већ ватају се неког камењака,
Па отуд сташе бити из пушака.
Са сви је већ страна злотвор и оптекô
Два-трипут је већ: „Предајте се!“ рекô.
Но нико од њи за то и не знаде,
Та де ће правда кривди да с' предаде.
Сад злотвор јуриш на дивне чињаше,
Ал' млоги о тле главном удараше.
Јер они пали за камена тврда,
А камен тврди злотвору се спрда,
Ох, камен ледни на њи с' смиловао,
Де братац брата роднога издао.
Ту они бију огњем из пушака,
Не даду напред крочит ни корака,
Па друг кад падне: „Ох просто му млеко!
Да благо теби!“ побро му је рекô,
Те пушку лако од ока салети;
Те бије, руши, своју браћу свети.
Но што за фајду, и пре беше мало,
Ал' сад их само стотина остало,
А злотвор своје броји на иљаде, —
Ох сунце јарко, видиш ли им јаде?
И види сунце, оно око боже,
Да дуго чета бранит се не може,
Па ода силног и големог јада,
Свог ето оде тражити запада.
И сунце јарко већ оће да седне,
Но гледни тамо украј реке ледне,
Ту неко седи, и баш она седи,
Па тужним оком у водицу гледи.
Још амо иде, тако би ја рекô
Баш један чамац управо од преко,
Све ближе, ближе амо јунак вози,
А то је Миле, Боже јој помози!
Па када веће до обале стиже,
Тад она јадна своје очи диже,
Па спази слугу, па опази чамац.
Па скочи, викну: „Та зар идеш самац!
О Миле, Миле, а тако ти Бога,
Та куда деде господара свога?“
Ни речи на то Миле не изусти,
Већ само мало у чамац се спусти.
Још проли до две, до три веле сузе,
Па отуд нешто у наручје узе,
Па из свог чамца тад на поље шетну,
Па нешто доле на травицу метну.
И у то она амо прискочила,
Па виде свога пред собоме мила.
Ту њу ми лати они јад силени,
Од јада силна сва се окамени,
Нит штогод рече, нити сузну оком,
Нит гледну горе то небо високо;
Та оно небо њу превари здраво,
А то је пред њом њено небо право,
Те малко стаја, тад на драгог паде,
Ох силни Боже, да ли душу даде?
Ту Миле одма ка реци поита,
У веса свога водице заита,
Те брже назад, па је кваси, шкропи,
Ма она ока опет не отклопи;
И тако дуго мучаше се туде,
Ал' најзад виде заман целе труде,
Те лати пушку, сасу је у главу,
И крај њи паде у зелену траву.
Сад иди у свет, моја јадна песмо,
Но волео би да си ми повесмо,
Да из те дивно ја увртим уже,
Да браћа моја неке њим послуже.


(19. јануара 1849)


Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранко Радичевић, умро 1853, пре 166 година.