Старина Новак и кнез Богосав

Вино пију Новак и Радивој
а код Босне, код воде студене,
код некога кнеза Богосава.
А кад су се вина понапили,
кнез Богосав стаде бесједити:
„Побратиме, Старина Новаче,
кажи право, тако био здраво,
са шта, брате, оде у хајдуке?
Каква тебе оћера невоља
врат ломити, по гори ходити,
по хајдуци, по лошу занату,
а под старост, кад ти није вриме?”
Вели њему Старина Новаче:
„Побратиме, кнеже Богосаве,
кад ме питаш, право да ти кажем -
јест ми било за невољу љуту.
Ако мореш знати и памтити
кад Јерина Смедерево гради,
па нареди мене у аргатлук,
аргатовах три године дана,
а ја вукох дрвље и камење
све уз моја кола и волове -
и за пуне до три годинице
ја не стекох паре ни динара,
ни заслужих на ноге опанке.
И то бих јој, брате, опростио!
Кад сагради Смедерева града,
онда стаде па и куле зида,
позлаћује врата и пенџере,
па наметну намет на вилајет,
све на кућу по три литре злата -
то је, брате, по триста дуката!
Ко имаде, и предаде благо;
ко предаде, онај и остаде.
Ја сам био човјек сиромашан,
не имадох да предадем благо,
узех будак, с чим сам аргатово,
па с будаком одох у хајдуке,
па се ниђе задржат не могох
у држави Јерине проклете,
већ побјегох до студене Дрине,
па се маших Босне камените.
А кад дођох близу Романије,
ту сам турске сватове сусрео -
они воде кадуну ђевојку.
Сви сватови с миром пролазили,
заостало Туре младожења
на дорату, коњу великоме,
оно не шће да пролази с миром,
већ потеже троструку канџију
(три су на њој луле* од тумбака)
па удара мене по плећима.
Трипут сам га Богом побратио:
”Молим ти се, Туре младожења,
а тако ти среће и јунаштва,
и тако ти сретнога весеља,
прођи ме се, хајде путем с миром -
видиш да сам човјек сиромашан!„
Опет Туре да с' окани неће.
Кад је мене мало забољело,
и ја сам се врло ражљутио,
па потегох будак са рамена
те ударих Туре на дорату.
Како сам га лако ударио,
умах сам га с коња оборио,
и к њему сам онда прилетио;
ударих га још два и три пута
док сам њега с душом раставио.
Ватих му се руком у џепове,
код њег' нађох до три кесе блага,
па их пушти себи у њедарца;
отпасах му сабљу од појаса,
њем' отпасах, а себи припасах;
оставих му будак више главе,
да чим ће га закопати Турци,
па посједох његова дората,
одох право гори Романији.
То гледају сви турски сватови,
не шћедоше мене ни ћерати,
ја не шћеше, ја ли не смједоше.
Ево има четр'ест година,
Романију гору обикнуо,
боље, брате, него моје дворе;
јер ја чувам друма кроз планину,
дочекујем Сарајлије младе,
те отимам и сребро и злато
и лијепу чоху и кадифу,
одијевам и себе и друштво;
а кадар сам стићи и утећи
и на страшну мјесту постајати -
не бојим се никога до Бога!”

Избор

• Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета. Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа 1846, Београд, 1988., стр. 9-11.