Стани, душо, стани
| Стани, душо, стани Писац: Милорад Поповић Шапчанин |
Стани, душо, стани
Стани, душо, стани
Не пали ме тако,
И 'нако сам пламен
Изгорећу лако.
Стани, јарка, стани,
Светле очи склопи,
Да се од милина
Душа не истопи.
Ја сам, душо слатка,
Ослабио здраво,
Па не могу гледат'
Твоје око плаво.
Већ осећам задах
Вечне куће моје,
Доцкан су ми, доцкан
Те утехе твоје.
Но кад видиш где ме
Закопају веће,
Твоје очи нек' су
Кандила и свеће.
Па нек горе тихо
Чело гроба мога —
Тако ће ме спасти
Јада големога.
Напомене
[уреди]- Ова песма је први пут објављена у збирци Песме, 1863 стр. 12
Извори
[уреди]- Милорад П. Шапчанин: Целокупна дела, Књига прва, страна 25. Библиотека српских писаца, Народна просвета.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 129 година.
|