Књигу пише Стамбојлија Салко
Те је шаље шехер-Сарајеву
А на руке милу бабу своме:
"О мој бабо, тимар-тефтедаре!
"Проси мене Аџагијно злато, 5
"Ето мене до јесени, бабо!"
Јесен прође, црна зима дође,
А не има Стамбојлије Салка.
Настави се из Терћија Шехо,
Те препроси Аџагијно злато, 10
И препроси и дома поведе.
У то доба Стамбојлија Салко,
Мајка сину у сусрету пође,
Још не рече ни: како си мајко!
Већ он рече: како ми је злато? 15
"Богме ти се, синко, преудало." —
"А за кога? моја мила мајко!" —
"Ето, синко, за Терћију Шеха."
Кад то чуо Стамбојлија Салко,
Једва чека, да му ноћца дође, 20
Он узима седефли тамбуру,
Те отиде у зелену башчу,
Ситно куца, танко попијева:
"Моје сребро, уз кога си легло?
"Моје злато, коме си суђено?" 25
То зачуло Аџагијно злато,
У Терћији везак везијаше,
С ђерђевом је о тле ударила,
Три тавана ногом проломила,
На четврти ногу саломпла, 30
Док се Салку у крило савила.
Јошт да вели Стамбојлија Салко:
"Моје злато, хоћеш пребољети?" —
Вели њему Аџагијно злато:
"Лако бих ти ногу прегорјела, 35
"Лако ногу, ал' тебе не могу,
"Нити хоћу никад до вијека."
Кад то чуо Стамбојлија Салко,
Узе злато за бијелу руку,
Одведе је двору бијеломе, 40
И узе је себе за љубовцу.
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига пета, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1896, стр. 292-293.
