Срцу (Мило Јововић)
Срце моје, ти си у затвору,
У тами те судбина озида;
Бистре очи то су ти прозори –
Залуд куцаш прса без прекида.
На двор изаћ није ти могуће,
Јере би се одвећ замамило,
И тако си од нарави вруће;
У прсима ти највећа сило.
„Разложити јесу твоји свјети,
„О човјече све ти то признајем;
„Али жеља моја исто лети,
„А на мјесту истоме остајем“.
„Прса твоја, слаби јесу анци,
„Мојом силом на мах њих оборим.
„Па и да ме стегну јаки ланци;
„И њих знадем длаком да претворим“.
„Што пожелим, све то моје бива, -
„Кад сам тужно и ти плачеш тада, -
„Тајна свака у мени се скрива,
„Благајник сам весеља и јада“.
„Док си д'јете, ја те искром будим,
„Све на игру, и на стазу равну;
„Ти све чиниш само што ја жудим;
„Не кажем ти никад судбу тавну“.
„Кад одрастеш, ступам с тобом тада,
„Водећи те некад л'јепој нади,
„Некад опет к јазу пуна јада; -
„Без мог знања ништа се не ради“.
„У љубави, ја по сриеди ступам,
„У жалости једнако се смијем;
„Час по лакше, час по јаче лупам,
„Сад те сладим, сад те опет трујем“.
Срце моје, видим да је тако;
Па те молим: мирно увјек буди,
Рај ми увјек слути, а не пако –
Здраво куцај цару мојих груди.
Не допуштај сузи да испане
На очима, да низ лице рони,
У весељу прати моје дане,
Жалост, тугу, све од себе гони.
|
У Бару (Црна Гора), 1894., Мило Јововић, „Словански свет “, број 4., у Трсту, 25. фебруара 1894., стр. 66.