Српчету
Ходи амо, Српче мило,
Да послушаш пјесму давну,
Ова прича што је било,
И казује прошлост славну.
Прича славу Србинову
Која му је некад сјала;
Прича пропаст на Косову
Са којом је иста пала.
Прича снагу и прегнуће
Обилића бојног свата,
Кој' распори срце вруће
И осмрти цар-Мурата.
Прича, Лазар како паде
И остали силни лави,
Вука куне што издаде
И под ноге вјеру стваи.
Ходи амо, Српче мило,
Нек' ти суза једна кане,
Кад се сјетиш што је било,
Кад ти ово на ум пане.
Али мјесто суза, плача,
Ти се сјети аманета:
Оштри твога љута мача,
Кад дозријеш мушка љета.
Њим се свети, њим се бори,
Милошевом снагом руши:
Да то савјест не укори,
Да т' не буде гр'јех на души.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мило Јововић, умро 1916, пре 108 година.
|
Бар (Црна Гора), 1897., Мило Јововић, „Голуб“, број 18., у Сомбору, 15. септембра 1897., стр. 283.