Српска вила (Шапчанин)
| Српска вила Писац: Милорад Поповић Шапчанин |
Српска вила
Све тихо спава, тишина нема,
Поноћног доба свладао сан,
Лахорић сами, рек΄о би дрема,
Никога нема, до ја саморан.
Ја грлих виле, посестре Срба,
При тихој ноћи пребели стас;
Светило сјајно српскога грба
На грудма јој би дивни украс.
Српске ми груди љубљаше вила,
Сипаше жаром у срце слас,
Па зрачна своја развила крила,
Да лако грлим зорски јој стас.
Ја грлих, љубих то рајско чедо,
Српских милота што рађа рај,
Збуњен на крилу страено сам глед'о
Зорскога лица, росни јој сјај.
Ја мишљах вечно на грудма спити,
Где вечно сија слободни плам,
Летати зором, росицу пити,
Док не улетим у раја храм.
Ма јади вељи! Из рајских груди
Замало сисах сласти, мирис,
Вила плану — она се разбуди —
Рашири крила, прну у вис.
А ја се пренем из сластна сана,
К'о огањ сија небом јој стас,
Из сјај-облака ваздушна стана
Захори јој се умилни глас:
«Ој потомче Милоша и Марка,
Та сакри лика данас у прах —
На место снаге и Српства жарка
Тебе туђинство грли и страх.
Кад те погледам жао ми пане,
Чудног одела гледнем ти крој —
Ћурдија камо, ти српско лане,
Калпака камо перјани строј ?
Где ти је ђорда Страхиња Бана,
Обилић-ножа пламени бес,
Маркова перна где буздована,
Што нам је Српству давни урес?»
Вила умукну, одлети двору,
Хори се само гласа јој јек,
А мене за њом жељице мору,
Песма јој нађе у мени одјек.
Хитн'о сам двору — српског одела
Удрио сам на се дични крас,
А сабљу бритку — радости веља!
Опашем златом о вити пас.
Дојездим амо — изгледам вилу,
Гле, јаде горки! — поноћни час,
Посестре нема на зрачном крилу,
Ох да загрлим дивни јој стас.
Долети, вило, на земљу амо,
Са српским красом чека те Срб,
Слободно небом да полетимо,
Да небом сине крсташки грб!
Ох, ходи, ходи, ваздушна ћери,
Србу у крило! Време је сад;
Поноћи проће, — да љуте звери,
Што крате узлет, стремо у прах!
Напомене
[уреди]- Ова песма је први пут објављена у часопису Данаца, 1861 бр. 4
Извори
[уреди]- Милорад П. Шапчанин: Целокупна дела, Књига прва, страна 5-7. Библиотека српских писаца, Народна просвета.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 129 година.
|