Срећа и људи/17

СЕДАМНАЕСТА ПОЈАВА

СЕДАМНАЕСТА ПОЈАВА

АЦА, ЗОРКА и ПРЕЂАШЊИ

ЗОРКА: Најновије је то да господин Аца неће више да тргује.
ЕВИЦА: Е!
ЗОРКА: Хоће од интереса да живи.
ЕВИЦА (пакосно): Дивота! Одмах у зеленаше.
РОКСА: Наопако!
АЦА: А, не тако... Што мањи интерес, што мањи. Два до три од сто.
ЕВИЦА: То ћемо да видимо.
РОКСА: О томе ћемо се договорити.
АЦА: То ће бити како ја хоћу.
ЕВИЦА: Ехе!
РОКСА: Не, не, сине... како отац каже, онако мора бити. Истина, он је стар човек, ал’ он никад неће много да погреши.
ЕВИЦА: И његов је и лоз.
АЦА: Његов?
РОКСА И ЕВИЦА: Сасвим!
АЦА: Лоз је мој... (Љутито). И ако ви тако хоћете, ја идем... идем од куће.
РОКСА (пљесне се): Боже мој, Ацо сине!
ЕВИЦА: Браца, шта ти је?
ЗОРКА (тихо Евици): Ја одох кући. (Евица је задржава).
АЦА (хода љутито): Сви ме грдите.
РОКСА: Ко те грди?
АЦА: Сви ме мрзите.
ЕВИЦА: Ко те мрзи?

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Илија Вукићевић, умро 1899, пре 125 година.