Споменак

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Споменак
Писац: Драгутин Илић


Dragutin J. Ilic (1858-1926).jpg




            
Споменак

У самоћи немој, кад се нојца сведе,
И тишина блага над светом овлада,
По бескрају звезде затрепере бледе
К'о у ведрој души насмејана нада.

По небесном плавну, обасјаној стази,
Једна сенка често ненадно се вине,
Са небесног виса полагано слази,
Као зрачак плави у мрачне долине.

Под венчићем ружа и спомеика плава
Расплетене косе низ плећа се вију,
Из очију њених небо просијава
И милости рајске што се тамо крију.

А ја чујем тада чудиовате гдасе,
Очараиим звуком изнад мене звоне,
Чини ми се слушам сребрне таласе.
Несташно и шумно дижу се и роне.

У дубини душе тад се нешто буди
И ненадним летом лагано се диже,
Равмахује крилма, разапиње груди,
Па к’о врело бујно на очи ми стиже.

А небесна сенка надамном се нија,
Косице ме плаве додирују прами,
Среброзвучна песма звонко се извија,
К'о дах премалећа када живот мами.

И ја слушам, слушам, а у срце моје
Слађана се сета полагано своди,
Желео бих груди да расклопим своје,
У дубину душе тамо да заброди.

А та чудна сенка, к'о лахорић благи,
Дотаче ми срце преливено жуди,
Узеде споменак, из косице, драги,
Тај споменак плави спусти ми у груди.

И од тога доба, у некој самоћи,
Слушам њене звуке, где у души звоне,
Чини ти се као у тиханој ноћи
Да ме топли вали запљускују, гоне.

А споменак што га унесе у груди
Мирисним ме дахом као сан опија,
И нејасном сетом успомену буди
Па је као песму из душе извија.

Од те прве ноћи, по небесној стази,
Гледам дивну сенку како се осмева,
Расилетених коса она мени слази
Да споменак цлави песмама залева.



Извор[уреди]

  • Јавор, број 4, година XIX, 26. јануар 1892, Нови Сад, стр. 49.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 93 године.