Сонет - IV
| Сонет - IV Писац: Милутин Бојић |
За мене ноћас васељене није,
Очи су твоје сунца, звезде, дуге,
Усне скуп сласти, осмеха и туге,
Косе дах мора и шуштање шума.
Срце звук песме што пожудно бије,
Реч час заповест, час понизност слуге,
Циљ си ком воде сви пути, све пруге,
Пред ким се ништи гордост људског ума.
Стварајмо собом видике и боје,
Светове нове, но светове своје!
Ноћас за тебе само желим знати.
Те ноћи то сам само рећи знао.
Па ипак ја сам само сан ти дао,
А мислио сам целог себе дати.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 107 година.
|