Сонети (Бранко Радичевић)

Сонети Писац: Бранко Радичевић

Сонети

I

— — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — —

На тебе чека лепошарна кита,
Но знај још и То, да је истинита.

— — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — —

VI
Кад се пробуди, још је било рано,
У истоку се зора већ развила,
Из њенога руменога крила,
Још бели данак не беше огранô.

Преда мном лице зоре умиљано,
Но мисô моја није онде била,
По јучерањем дану се је вила,
Ја гледа лице девице љувано.

Око сјајно, чарне миле власи!
Обрашчића, усничица краси!
Дево, дево, да л' ћеш бити моја!

Злаћано сунашце гле већ плану,
Бели данак земљици ограну —
Срце моје, ти се без покоја.

VII
Нада мноме лисни дрва своди,
дугачко им се већ отеже сена;
Надо моја, ваљда ниси пена,
Која чезне, теке што се роди.

Десно, лево мене нога води,
Куда иђа јуче прељувена;
Сунца јарког веће зрака блена
За горицу чарну доле оди.

Чу ли, чу ли, штано онде шушну?
Лагана л' је онде миле нога,
Дано прође мимо драгог свога?

Ветар лаки несташно то пушну,
Суви листак с дрвета обали —
Само наду нека ми не свали.

VIII
Вече дође, ето мене туна,
У то доба, ди јуче бијаше,
Ведро небо, кô јуче стајаше
Сјајно сунце, кô јуче, без труна,

Кито строма, и зелени жбуна,
Обарајте лисне гране ваше,
Једном она пода вами сташе,
Нема више ње сад, нема туна.

Кад би знао ди је она саде,
Да јој кажем срца мога јаде,
Мога срца заљувени плам.

Свето место, јако што ја газим,
Сваки данак којено полазим,
Камо оде богиња ти, кам?

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранко Радичевић, умро 1853, пре 171 година.